0
Bio je jedan od najpoznatijih evropskih ratnih fotoreportera. Fotografije će ostati, a nas će zaboraviti – rekao je pred kraj života svojima u Beogradu. Da li smo zaboravili Ristu Marjanovića? Mnogi jesu, ali Džon Ford nije.
Poznati američki filmski reditelj u jednom od davnih intervjua na pitanje da li mu je žao što nešto nije snimio, okrenuo se i pokazao na uramljenu fotografiju. „Ovo je fotografija Kralja Petra kako prelazi Vezirov Most 1916. Nju je fotografisao Rista Marjanović i po toj fotografiji može da se snimi dobar film. Sve je u toj fotografiji – odgovorio je jedan od najpoznatijih svetskih režisera.
Poklon Paje Jovanovića
Marjanović je prvi fotoaparat dobio iz ruku Paje Jovanovića. Bio je to dar poznatog srpskog slikara. U ateljeu njegovog brata Milana Jovanovića, prvorazrednog, ne samo dvorskog fotografa, mladi Šapčanin proveo je dve godine Već sa 16 godina ide u Beč. Sledeća stanica: Berlin. Skrasio se u Parizu.
Imao je 23 godine kada je dobio poziv Gordona Beneta, vlasnika „Njujork Heralda“. Vrlo brzo postaje urednik ilustracija evropskog izdanja tog američkog lista. Slede ratovi…
Apisov poziv
Balkanski prostor njima nikada nije oskudevao. U ubojitost okidača, onog na fotaparatu, čini se da su najviše verovali početkom prošlog veka. Marjanović 1912. godine dobija poziv šefa Obaveštajnog odelenja Vrhovne komande srpske vojske Dragutina Dimitrijevića Apisa.
Koliko je Apis verovao Marjanoviću toliko je bio podozriv prema još jednom velikom ratnom fotoreporteru Samsonu Černovu, koji je rekao bih bio Pašićev štićenik.
Prvi srpski obaveštajac sumnjao je da je Černov špijun. Ako je tačno da svi veliki špijuni umiru na morskoj obali, onda je Černov zaista bio špijun. Preminuo je iznenada u Bijaricu 1929. godine, gde je živeo sa lepom Amerikankom. Ona je posle jedne izložbe ratnih fotografija Samsona Černova u Americi ostavila muža, suvlasnika US Stila, i pobegla s autororm „Oka sokolovog“ u Francusku.
Rista Marjanović ostavlja foto zapis oslobađanja Skoplja, Prizrena, Velesa, Kumanovske bitke… Njegove fotografije objavljuju francuski časopisi kao i Njujork Herald.
Tajni album
U Marjanovićevom „tajnom albumu„ među fotografijama prepoznajem poznatu ali ipak posebnu: „ Rado ide Srbin u vojnike“. Tako je Marjanović naslovio fotografiju mladih regruta 1915. godine u mačvanskom selu Žabar. Ova fotografiju prvi će videti čitaoci Nove.
Isti motiv ali s legendom, potpisima imena vojnika, koje je Rista po pravilu profesionalno pisao na poleđini. Na srpskom ali i na francuskom jeziku. Međutim, ovo je jedina fotografija na kojoj se potpisi nalaze na prednjoj strani fotografije.
Imena su iznad glava regruta: Ljubomir, Velimir, Vlastimir. Mirčeta, Gradimir, Vitomir, Stanimir, Radomir, Miroslav… Poslednja tri slova imena najvećeg broja mačvanskih remaca nude neočekivanu slučajnost usred rata: MIR, ..(Rado)MIR, (Ljubo)MIR, (Vladi)MIR…
Uvek dovoljno blizu
Idi tamo gde je slika a ne metak – bilo je uputstvo Roberta Kape, mlađim kolegama. Jedan od najpoznatijih ratnih fotoreportera smatrao je da ako fotografija s bojišta nije dovoljno dobra znači da nisi bio dovoljno blizu. Kapa je 25. maja 1954. godine u Vijetnamu bio preblizu.
Rista Marjanović je bio blizu Cera, Kolubare, Mačkovog kamena… Svedok, povlačenja preko Albanije… Iz Skadra s fotografijama odlazi u Francusku. One u Parizu i Londonu svetu otvaraju oči. Štampaju se albumi s njegovim fotografijama – poklon svetskim liderima. Izložba se seli u Ameriku, dok se Rista brzo vraća na Solunski front. Do kraja rata ostaje sa srpskom vojskom.
Do skoro nisam znala puno o svom dedi i ako se pamti, vremenom sam shvatila da je bio običan čovek koji je bio zaljubljen u svoj posao. Imao je životnu sreću da počne da se bavi fotografijom kao nečim sasvim novim. Verovatno nije ni znao koliko će toga ostaviti iza sebe i čemu će sve biti svedok – objašnjava Zorana Vojnović, unuka Riste Marjanovića.
Gebels, Ćano, Andrić…
U ratovima je fotografisao narod, vojsku, a u posleratnom periodu one sasvim obične stvari, poplavu, sneg, crkvene litije i opet narod. Između dva rata radi u Centralnom presbirou pri Ministarstvu spoljnih poslova. Saradnik je Asošijeted Presa i drugih svetskih agencija. U fokusu beogradski gosti: Gebels, Gering, grof Ćano… i domaći: Knez Pavle, Stojadinović, patrijarah Varnava, Andrić…
Tokom rata odbija da radi za novine. Bez dozvole, preobučen u seljačko odelo fotoparat nosi u šarenici i krišom fotografiše Beograd pod okupacijom. Takođe i bežaniju iz grada od bombi saveznika, kao i onih koji u tome nisu uspeli… Špaliri svežih humki širom Beograda.
Za fotografisanje bez dozvole kod Nemaca je letela glava. Moj otac nije je imao dozvolu, pa nije imao ni gde da filmove razvija – objašnjava Ristin sin Dragan Marjanović. Zato se odlučio da filmove na razvijanje šalje u Nemačku.
!?
Da, da.. Poštom i uplatnicom slao je tokon rata filmove u Leverkuzen u tamošnju Agfinu labaratoriju. Nemci kao Nemci. Usred rata, profesionalno su razvijali očeve filmove i uredno ih vraćali na našu beogradsku, naznačenu adresu – precizira Marjanović
Film predat Moši Pijade nestao
Iz Nemačkoj je razvijen i film najžešćeg savezničkog bombardovanja 1944. Posle rata taj film predao je njegovom predratnom pariskom i beogradskom poznaniku Moši Pijadi. Taj film nikada više nije video. Ni fotografiju, koja je mogla eventualno da se pojavi u dnevnim i periodičnim novinama, godinama kasnije.
– Njegove fotografije iz Balkanskih ratova i Prvog i Drugog svetskog rata lako se prepoznaju i upečatljive su. Tužno je što su uglavnom nepotpisane, pa njegovo ime u poslednje 52 godine sve više bledi. Fotografije ćemo prepoznavati, a o autoru nećemo znati baš ništa – smatra Zorana Vojnović.
Rista Marjanović, jedan od najvećih ratnih fotoreportera preminuo je u Beogradu 1969 godine.
Bonus video:
Prvo balkanski rat
