Feđa Štukan za Nova.rs: Sa smrću sam na ti

Kada je autobiografija "Blank" Feđe Štukana izašla izazvala je buru u javnosti jer se nije libio da iskreno piše o svom iskustvu kao snajperiste u specijalnim jedinicama u ratu, niti kao teškog zavisnika od heroina i alkohola… Otvorivši se potpuno, izazivao je emociju i sa jedne i sa druge strane, a i treće... Nakon brojnih promocija po celom regionu, Štukan je u Domu omladine pre nekoliko dana prvi put imao književno veče u Beogradu, gradu u kojem, kako kaže, sve počinje i sve se završava.Glumac, pilot, padobranac i pisac, a kako ističe, pre svega otac divne ćerke, govori za Nova.rs otvoreno o najtežem trenutku u životu, o nekoliko situacija kada je jedva ostao živ, trenucima kada je odlučivao o tuđem životu, ali i momentu kada je bio na ivici da na sve stavi tačku, zauvek.

Kako se osećate kada dođete u Beograd?- Kako se raspala Jugoslavija, tako su se raspali i snovi o granicama. Najmanje što mogu je da nađem neki svoj identitet. Nekad sam se izjašnjavao Jugoslovenom. Sada mislim da mi je i to postalo malo. Svoj identitet ne mogu da menjam, kako se menjaju granice. Ne mogu da se stavljam u male prostore. Shvatio sam da što se više sužavaju ti prostori, to više raste patriotizam. Izgleda da je najidealnije zatvoriti čoveka u metar sa metar i on će tako biti potpuno ostvaren identitetski. Što se tiče promocije u Beogradu, prezadovoljan sam. Od kada sam objavio knjigu, nisam doživljavao mnogo loših kritika. Mislim da je to zbog toga što ljudi sa svih strana osećaju da nemam nikakvu skrivenu i zlu nameru, već najiskreniji pristup.

Šta je bilo najteže preneti na papir i ponovo se sučiti s tim?- Najteže mi je bilo da pišem o smrti moje devojke Mirne. Razmišljao sam se da li da to pišem i dugo nije bila u knjizi, ali to je toliko obeležilo moj život, toliko me je promenilo i shvatio sam da je to zapravo najvažniji trenutak u mom životu. Meni rat nije toliko gadan, koliko taj trenutak, ni heroin, ni alkohol, ništa... Vratiti se i pisati o tome je bilo stvarno teško. Znate, kada sam odlučio da nastavim život dalje, da moram da pobedim depresiju, heroinsku zavisnost, kada sam odlučio da ću da živim - uz to sam morao da pristanem na odluku da moram da prestanem da mislim na nju. U tome mi je pomogao njen otac koji mi je rekao da kada izgubiš nekog tako bliskog imaš dve opcije - ili da se ubiješ ili da prestaneš da misliš. To je jedina istina. Pokušavao sam sebe nekoliko puta da dovedem do toga da izvršim samoubistvo ali nikad nisam mogao da pređem taj prag i oduzmem sebi život. Tada sam shvatio da moram da naučim da kontrolišem svoje misli i od tada to i radim. Ne smem da dozvolim nikakvim lošim mislima da me okupiraju. Ni tim, ni bilo kojim drugim.

Rekli ste nekoliko puta da je odavno trebalo da budete mrtvi. Ali niste. Gde ste našli nadu i opravdanje za život?- Bio sam mrtav nekoliko puta od overdoza. Moždane funkcije nula, srce ništa. Nekoliko minuta. Video sam da tamo nema ništa od čega bi trebalo da me bude strah. Nada mi je došla kasnije. Moralo se preći nekoliko stepenica da bi se našao smisao ostajanja u životu. Desilo se to da je moja sestra rodila dete koje su meni dali u naručje i kada sam ga držao, onako kao veknu hleba u šakama, video sam svoje ruke koje su bile zagnojene od uboda, promašaja, ožiljaka. Tad mi se desio klik u glavi - da će to dete da raste bez ikakvog znanja o meni, svom ujaku. Neće mu govoriti od čega sam stvarno umro, jer se to kaže "od neke bolesti". Osećao sam ogroman stid. Morao sam da donesem odluku kada sam na heroinu, a ja sam uvek bio na tome. Jako je teško odlučivati u tom stanju jer ti se menja hemija mozga i nisi ono što si bio inače. Tada sam prelomio i više ništa to nije moglo promeniti. To je bilo pre 20 godina. Kasnije sam postao teški alkoholičar. Završio sam u bolnici, imao sam upalu svih unutrašnjih organa. Bio sam na aparatima i rekli su mi da sledeći put neću izaći odatle. Tada sam prestao piti, puštiti, krenuo u teretanu, magistrirao glumu, pa za pilota, postao predavač u pilotskoj školi… Naučio sam da isključim loše emocije i tako sam nastavio dalje.

Pisali ste otvoreno i o momentu kada ste držali snajper u rukama, kao mladić ste bili u Armiji BiH. Šta nagoni čoveka u tom trenutku da pritisne obarač?- Mislim da tu ima dosta raskoljnikovskog - ljudi jednostavno hoće da vide šta je to. S druge strane, tu je velika mržnja koju sam osećao prema tom čoveku preko puta. Svaki autom vibrira time. Bio sam punjen mržnjom i ta emocija nastavlja da se proteže kroz vas svaki dan. To funkcioniše i na globalnom nivou. To je ista emocija, mržnja koja se rasplamsava, a koju u vama izazivaju preko medija. Mozak kasnije to sam preuzima. Sve zajedno mi je govorilo da treba da ubijem. Imao sam 18 godina. Vi ne znate ni hemijski, ni empirijski šta treba da radite. To i jeste razlog zašto vas sa toliko godina zovu u vojsku kada nemate ništa u svojoj glavi. U prazni prostor možete ubaciti bilo šta.

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=stukanoiskustvuuratuds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3330093"]Kako danas gledate na rat? Ponovo se puca u Ukrajini.- Danas na to gledam kao jedan užas. Uopšte mržnja je jedan užas. Ne postoji ništa tako haotično i užasno kao rat. Ali, to je tako samo dole, gde smo mi mali ljudi i ne znamo ništa o tome. Tu je haos. A gore se sve odvija po planu, i dolazak novca, raspodela hrane, krađa, krađa donacija. Oni znaju tačno šta se dešava na bojnom polju, ali oni sede u toplom i gledaju. Svi ratovi su takvi, stradaju oni koji su najmanje krivi. Ovi mali ginu za velike.

Ovih dana se obeležava 30 godine od opsade Sarajeva. Kako se sećate tih dana?- Sećam se straha, ogromnog straha na prvim barikadama. Ali, kasnije se i taj strah potroši. S jedne strane, ima nešto dobro, mada je glupo reći tako. U tom trajanju, vi morate biti budni. Adrenalin vas razbuđuje, e ta prisutnost u trenutku bi trebalo da se dešava celog života. Ne samo u ratovima. U padobranstvu osećam tu vrstu budnosti. Život zavisi od toga koliko ste budni. Taj trenutak prolazi dok se vi bavite prošlošću i budućnošću. Znate, dok ste na liniji je užasno, ali pamtim žurke, kada nisam bio na borbenoj liniji. To su bili najiskreniji i najbolji partiji. Znaš da živiš taj trenutak, da nemaš presiju od nekog cilja, imaš samo te minute da proživiš što intenzivnije jer sutra možda nećeš imati tu priliku.

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=fedjaoopsadisarajevads-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3330123"]Kakvo je Sarajevo danas?- Zapušteno kulturološki. Bavimo se potpuno pogrešnim stvarima. Ima ljudi koji ga vuku u srednji vek. Sarajevo je ličilo na metropolu. Išlo je ka velikom gradu. Znam da je užasan primer, ali imalo je ulicu gde su stajale prostitutke i dileri. To je ružno, ali je odlika velikih metropola. Sada izgleda kao mali grad, selo. Ima mnogo onih koji su došli, velika je razlika. Ako dati nekome ko je iz grada da pravi selo, napravio bi grad, ali ako date nekome iz sela - on će napraviti selo. Te dve stvari ne treba mešati.

Mnogi su došli u Sarajevo, ali mnogi su ga i napustili. Šta mislite o njima?- Uopšte im ne zameram. Zavidim im što su bili pametniji od mene. Bio sam toliko glup da ostanem u ratu. Ne kažem da su svi koji su ostali u ratu glupi, ali najpametniji potez je bio otići odatle. Sada kada bi bio rat otišao bih sigurno. Tada nisam bio svestan koliko je život vredan i retka pojava. Vi se rodite, a onda vas neko izmanipuliše da za njega izgubite život. Ovi koji te uvlače u tu priču, oni ne ginu, oni su zaštićeni jako dobro i do njih ne možeš da dođeš. Na njih se i ne puca. Kažu "na mladima svet ostaje", a kada krene rat najmlađe gurnu prve. Svoj život koji mi je ostao ne bih dao nikome, ni za Dodika, ni za Bakira, ni za Čovića, nikoga ne volim toliko da bih mu poklonio život. Narodi se ne smeju mrzeti ako im se vođe mrze. I mi i vi i oni smo bili izmanipulisani zarad njihovih interesa i novca.Igrali ste u filmu "Nečista krv - Greh predaka". Koliko vremena treba da prođe da se opere taj greh?- Nije tu bitno vreme koje će proći. Bitno je na koju smo stranu okrenuti. Lakše je živeti u prošlosti u kojoj znaš da si u problemu ili mržnji ali je poznato i ne moraš da se suočiš sa nepoznatim. Kada bi se okrenuli napred, sav naconalizam i mržnja bi ostala iza.

Za kraj, možete li nam otkriti šta se događa sa planom da Bred Pit ekranizuje vašu knjigu?- Još uvek ništa. Pit je i inicirao pisanje ovog romana, a da li će on snimati ne znam. Poslao sam mu knjigu da vidi. Nismo se skoro čuli. Anđelina se javlja za praznike i rođendan moje ćerke, pošto smo kumovi. Ali, ne možete biti u kontaktu uvek kako želite. Prijateljstva su drugačija u Holivudu. Prisni smo, razgovoramo, ali baš retko, nema se vremena. Taj život je strašan. Anđelina i Pit su normalni ljudi kao i mnoge druge zvezde. Uspevaju tajno da imaju vreme za sebe ali to je preteško. Nikad se ne bih menjao sa njima. Njihova deca nikada neće živeti normalno. To je užasan, težak i loš život.Bonus video: Sergej Trifunović, promocija knjige "Stovarište"

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sergejtrifunovicpromocijaknjigestovaristedz-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2716609"]