Branka Katić za Nova.rs: Ne postojimo mi ili oni, već uvek mi - ljudi

Glumica Branka Katić, UNHCR-ova istaknuta zastupnica za prava izbeglica, inicirala je i rediteljski vodila snimanje kratkog filma "Šta su poneli sa sobom" inspirisanog patnjom onih koji su morali da napuste svoje domove. Ostvarenje je imalo svetsku festivalsku premijeru na 69. Martovskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma u Domu omladine Beograda. Film je sada dostupan široj publici i moguće ga je pogledati na ovom linku."Šta su poneli sa sobom" zasnovan je na istoimenoj poemi Jenifer Toksvig, inspirisanoj svedočenjima izbeglica o patnji koju su proživele kada su bile prisiljene da napuste svoje domove usled sukoba i progona, kao i o predmetima koje su uspele da ponesu sa sobom.

Sa Brankom Katić smo ovim povodom razgovarali kako to izgleda kada napuštaš svoj dom i ceo svoj život. Šta se dešava u tih par minuta? Šta odlučujes da poneseš sa sobom? Šta će poneti majka obolelog deteta ako odluči da pobegne od bombi? Glumica je otvoreno evocirala uspomene i osećanja kada je i sama 1999. godine na neki način imala to iskustvo. Snimala je film u Češkoj kada je počelo bombardovanje Jugoslavije i nije mogla da se vrati… Seća se kako je dugo plakala, ali i išla redovno na demonstracije protiv NATO agresije, ispred londonskih pozorišta delila letke na kojima je Harold Pinter otvoreno kritikovao rat u Iraku, bombardovanje Srbije…- Pravno sam i ja tih meseci bila izbeglica, a da to nisam ni znala… - kaže Katićeva.Imenovani ste za istaknutu zastupnicu prava izbeglica UNHCR-a. Koliko vam to znači i šta je ono što vam je najvažnije u tom angažovanju?- Rasla sam u porodici u kojoj su nas učili da su svi ljudski životi jednako vredni, da uvek treba poštovati druge i da je lepo biti dobar. Bila sam počastvovana pozivom UNHCR-a.Stalo mi je da pomognemo ljudima koji su izgubili sve ili bili primorani da napuste svoje domove i koji još uvek lutaju svetom i traže svoj mali kutak sigurnosti i sreće.

Izbeglice su tema i kratkog filma UNHCR-a "Šta su poneli sa sobom". Inspirisan je upravo pričama i svedočenjima izbeglica koje su bile prisiljene da napuste domove usled sukoba i progona. Šta je ono što vam je bilo najvažnije da poručite kroz ovo ostvarenje?- Želeli smo da javnosti približimo taj trenutak odluke, kako to izgleda kada napuštaš svoj dom i ceo svoj život. Šta se dešava u tih par minuta? Šta odlučujes da poneseš sa sobom? Šta biste vi poneli? Naš video počinje sa moćnom fotografijom Gorana Tomaševića. Vidimo bombu koja nije još uvek eksplodirala, koja je zlokobno zabijena u zemlju. To su upravo okolnosti u kojima ti ljudi žive. Kao sada, u nesrećnoj Ukrajini. Šta će poneti majka obolelog deteta ako odluči da pobegne od bombi? U jednoj ruci nosiće dete, a trebaće joj i hrana i lekovi i pelene i... Zamislite te muke… Niko ne bira da bude u toj situaciji, a svima može da nam se desi…

Da li je pored tih predmeta možda najvrednija nada, hrabrost, ali i strah od onoga šta sutra donosi?- Sasvim ste u pravu. Verujem da je neophodna velika hrabrost ali i vera u ljude, vera u sve nas koje će na tom putu sresti, da ćemo ih razumeti, zašto su pobegli, i da ćemo im pružiti šansu da svoje životne priče nastave u nekim normalnijim uslovima…Radili ste i predstavu sa izbeglicama. Šta nosite iz tog projekta? Koja spoznaja je za vas najznačajnija, a šta je bilo najteže, kada je reč o ljudima koji dele tu sudbinu?- Ja sam samo predložila pravljenje pozorišne radionice, a koju je zatim, uz podršku UNHCR-a, vodila Dara Deluka koja je i napisala tekst za predstavu, koje su žene iz Sirije, Iraka i Avganistana, izvele u JDP-u. Želja nam je bila da kroz radionicu i druženje i magiju pozorišta, pružimo svima jedan veliki zagrljaj. Gluma ima tu čarobnu moć da te potpuno izvuče iz svakodnevnice i preseli u neki drugi svet. Pomislila sam da će im to prijati i bila sam u pravu. Jer neizvesnost koju te žene svakodnevno osećaju je velika. Da li će stići do zemalja u koje su krenule, da li će ih tamo primiti, da li će dobiti azil… Kada će se opet videti sa ostalim članovima porodice? Da li će ikada opet imati svoj dom?

Kako ih je bolje upoznavala, Dara se sve više vezivala za njih i iskreno ih zavolela i divila se znanjima koja imaju i smislu za humor, a najviše kapacitetu za radost koji su zadržale, uprkos svemu što ih je snašlo. A, najlepši momenat bio je kada smo zajedno plesale. Tog dana, posle probe koja je bila odlična, odlučile smo da proslavimo. Prvo su nam žene iz Avganistana i Sirije puštale njihovu muziku, a onda smo im mi pokazale naše kolo. Na probama su bila i njihova deca, raznih uzrasta, i prevodioci i saradnici i svi u sali su se tog trenutka pridužili veselju.Dara je rekla kako joj je taj dan važniji od premijere. Bila je to prava kruna višenedeljnog rada. Verujem da ćemo dugo, sa mnogo nežnosti, pamtiti taj divan dan.Nažalost, u skoro svim vremenima i teritorijama ljudi su u nekom trenutku bili prinuđeni da napuštaju svoj dom usled nekog progona. Postoje predrasude i neka vrsta straha kod ljudi koji nemaju to u svom iskustvu. Šta pomaže u osvešćivanju i na koji način je najbolje skretati pažnju?- Strah od nepoznatog je normalan. Mislim da otuđenje koje moderan način života nosi sa sobom, stalna okrenutost materijalnom aspektu našeg postojanja, da sve to hrani nekakav sebičluk, rekla bih, i pojačava osećaj da si sam... I tu srca počinju da se polako zatvaraju, a pogled na svet sužava. Pa nam se opet, nažalost, servira retorika mržnje, onih koji žele da stalno živimo u strahu. U strahu od suseda, drugačijeg načina mišljenja, stranaca… A ja verujem da upoznavanjem različitih kultura možemo samo da postanemo bolji. Kada poštujemo druge, time cenimo i sebe. Verujem da nas više stvari povezuje nego razdvaja. I da ne postoje mi ili oni, već uvek mi, ljudi. I da je taj ‘drugi’ uvek deo nas, bilo da nam je taj deo poznat ili još uvek ne.

I vi ste 1999. godine na neki način imali to iskustvo. Snimali ste film u Češkoj kada je počelo bombardovanje Jugoslavije i niste mogli da se vratite, te ste otišli u London. Kako se sećate tog trenutka? Koje osećanje preovlađuje posle toliko godina?- Plašila sam se za svoj grad, prijatelje i porodicu koja je ostala u Beogradu. Išla sam redovno na demonstracije protiv NATO agresije, ispred londonskih pozorišta sam delila letke na kojima je Harold Pinter otvoreno kritikovao rat u Iraku, bombardovanje Srbije… Plakala sam često, ne zbog svoje situacije, već iz straha od svega što se kod nas dešavalo. Imala sam sreće da me moj drug Dušan odveo da živim kod divne Sonje Frenklin, velike mame sve beogradske dečurlije, koja me pre toga nije poznavala, ali je bila duboko potresena svim što se dešavalo i rada da mi pomogne. Pravno sam i ja tih meseci bila izbeglica, a da to nisam ni znala…Šta ste vi poneli? Šta vam je i danas najvrednije da imate sa sobom kada idete iz Srbije?- Sećam se koliko su mi bile dragocene fotografije moje porodice koje sam pozajmila produkciji BBC drame koju sam radila… Kada su mi posle snimanja vratili kovertu sa sedam fotografija, sećam se da sam se sledila od straha pomislivši - A, šta ako ovo bude jedino što mi je ostalo od mog života… Sreća pa se ta mračna misao nije obistinila… Danas uvek sa mnom putuje jedna platnena vrećica sa meni dragim relikvijama. I moja radoznalost, ona mi je dobar drug…Prošlo je skoro 30 godina od filma "Ubistvo s predumišljajem", filma koji je, između ostalog, ljubavna priča devojke iz Beograda i mladića, izbeglice iz Hrvatske. Film je bio odgovor na dešavanja i možda jedini glas u medijskom ratu koji je uspevao da se čuje i preko granica. Kako danas gledate na taj film i to vreme?- Volim taj film. Poseban mi je i srcu drag. Nebojšina prva glavna uloga, lakoća zajedničke igre. Odličan scenario Slobodana Selenića. Žao mi je što naše demonstracije, pokušaj da zaustavimo rat i razne izborne krađe tokom ‘90-tih, nisu uspele...Ceo umetnički svet se oglašava zbog situacije u Ukrajini. Oskar takođe. Koje je vaše mišljenje po pitanju progona ruskih umetnika, ali i onih koji se ne izjašnjavaju? Da li se umetniku danas prašta nezauzimanje stava? Ko je tu najveća žrtva kada je reč o kulturi?- Zaista mislim da rat nikada nije rešenje, bilo koje političke krize. Rat je uvek razaranje i masovno stradanje nedužnih. Užasava me pomisao da nevina deca i nedužni civili ginu, žao mi je i vojnika i njihovih porodica... Maštam o danu kada će se čovečanstvo promeniti i kada ćemo shvatiti da su svi ljudi braća, i da imamo samo jednu planetu. Da ona pripada svima nama, da možemo i moramo biti bolji i prema okolini i jedni prema drugima.Bonus video: Branka Katić za Nova.rs na premijeri filma "Nije loše biti čovek"

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=brankakaticintervjuam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2747849"]