2
Bila sam veoma zabrinuta što treba da igram Prisilu, jer sam isprva smatrala da nikako ne bih mogla da se povežem s njenim životom. Ona je živela tako neverovatan, uzbudljiv život s čovekom koji se maltene jednom rađa. Mislim da takvog čoveka, kakav je bio Elvis Prisli, nećemo ponovo videti. Niti osobu poput nje, kaže za Nova.rs američka glumica Kejli Spejni, koja igra naslovnu rolu u filmu "Prisila".
Kad su se pojavili memoari Prisile Prisli „Elvis i ja“ američka sineastkinja Sofija Kopola bila je toliko impresionirana knjigom nekadašnje supruge kralja rokenrola da je „morala“ da je pretoči u film. Dok je upijala sećanja Prisile Prisli bila je toliko dirnuta pričom o odrastanju jedne, praktično, tinejdžerke u haotičnom svetu šoubiznisa, u tom hramu koji je Elvis Prisli izgradio, a zvao se Grejslend, tom ljubavnom vezom između maltene deteta i najveće muzičke zvezde na svetu da se odmah setila još jedne svoje heroine koju je ovaplotila na velikom platnu – Marije Antoanete.
No, zamisao Kopole da snimi film o „ženi iza mita“ o Elvisu nije tako lako bila ostvariva. I posle nekoliko godina savladavanja prepreka u životu Sofije Kopole pojavio se niko drugi do Prisila Prisli. Davnih pedesetih i šezdesetih bila je stidljiva i lepa devojčica koja nikako nije mogla da se navikne na stalne prekookeanske selidbe iz vojne baze u bazu, uz oca pilota američkog vazduhoplovstva, a život joj se potpuno preokrenuo kad je u septembru 1959, kao 14-godišnjakinja, upoznala najobožavanijeg čoveka na svetu na žurci, koju je napravio tokom služenja vojnog roka u Zapadnoj Nemačkoj – Elvisa Prislija. Te večeri 24-godišnji Elvis, opčinjen tinejdžerkom, vratio ju je kasno kući. Roditelji su joj zabranili da se viđa s njim. No, desilo se, eto, da će se 1967. udati za kralja rokenrola i tako započinje turbulentan period u životu Prisile Prisli koji je trajao više od pet godina, i tokom kog je doživela i najuzvišeniju ljubav, i prevare, i to da je suprug, pod uticajem alkohola i narkotika, tera na seksualne odnose. Stavila je tačku na sve i posvetila se zajedničkoj ćerki Lizi Mari Prisli, ali i sopstvenoj karijeri u svetu glume i biznisa.
I upravo to i jeste potka filma „Prisila“, koji je nakon svetske premijere na 80. Venecijanskom filmskom festivalu, zavredeo odlične kritike. A zvezda filma – mlada američka glumica Kejli Spejni, ne samo da je dobila Volpi kup u Veneciji za najbolju glumicu, već su kritičari njenu rolu Prisile okarakterisali kao čarobnu.
I nekoliko novinara iz Evrope, tačnije iz Grčke, Finske, Češke, Litvanije, Rusije, Ukrajine, ali i Srbije imala je ekskluzivnu priliku da održi onlajn okrugli sto s Kejli Spejni. Mlada Kejli, koja je po mnogima obeležila prošlu godinu, odvojila je vreme da s evropskim novinarima, među kojima je bila i potpisnica ovih redova, preko Zuma popriča o ulozi u biografskom filmu.
Najpre se prisetila kako je kao klinka odrastala u porodici koja je obožavala Elvisa, zbog čega je rad na filmu za nju lično bio i neka vrsta demitologizacije kralja rokenrola.
– Da, odrasla sam uz Elvisa, stalno se slušao u mojoj kući. Išla sam čak kao klinka i u Grejslend (smeh). Bila sam prinuđena da se „izmestim“ iz pozicije fana i izbliza saznam kakva je ta američka „kraljevska porodica“ bila iza zatvorenih vrata, kroz kakvu je dramu prošla jedna ljubavna veza. Morala sam Elvisa i Prisilu da „prizemljim“, doživim ih kao ljudska bića, s manama, koji su bili pod velikim pritiskom, ali i veoma zaljubljeni jedno u drugo. Priča je smeštena u tu „sivu zonu“, nije crno-bela.
Dugo je Sofija tražila glumicu koja će igrati Prisilu, a Kejli je ulogu dobila zahvaljujući preporuci Kirsten Danst. Kad joj je rediteljka ponudila ulogu, 25-godišnja glumica, koja je do tada igrala tek u osam filmova, među kojima su „Pacific Rim Uprising“ ili „The Craft: Legacy“, i serijama poput „Prva dama“ i „Mer iz Istauna“ nije bila sigurna može li da je iznese, skromno je priznala dok je, sedeći, bez trunke šminke i u kućnoj varijanti, iz svog doma u Los Anđelesu odgovarala na naša pitanja.
– Ljudi koji su bili sa mnom na setu mnogo su mi pomogli da iznesem tako tešku ulogu. S ovakvim filmom, koji smo snimili za 30 dana, takvom ulogom, koja pokriva period života Prisile od 14. do 27. godine – sve to bilo je jako teško. Ali, kad imaš Sofiju da te vodi, i sve te divne ljude oko sebe, najpre divnog partnera Džejkoba Elordija, pa „armiju“ scenografa, šminkera, frizera s ogromnim poslom ispred sebe, onda ti je lakše da „pokriješ“ čitav taj vremenski raspon, različita poglavlja u Prisilinom životu. Snažna sam bila samo zahvaljujući ljudima oko sebe – priznaje Kejli.
Sve vreme je bila, objašnjava, vođena Sofijinim naumom da donese na veliko platno storiju koja demistifikuju slavu.
– Mislim da ljudi i danas, iz ma kog razloga, meni zbunjujućeg, ne razumeju da slavni, uspešni ljudi s mnogo novca nemaju život iz snova. Ne shvataju da je ogroman teret stavljen na njihova pleća, a ljudi im dodatno sve zagorčavaju. Mislim da bi ovaj film mogao da se posmatra i kao upozoravajuća priča o slavi. Sofija je i sama proživela život kraj oca (Frensis Ford Kopola, prim. aut.), u kojeg su bila non-stop uperena svetla reflektora, te je sve doživljavala iz specifične perspektive. I sama mi je rekla da, donekle, razume kako se Prisila osećala, kako kad bi Elvis otišao iz Grejslenda, sva energija bi splasla, sve je bilo beživotno, samotno, a kad bi se vratio kuća bi opet oživela. Sve se, zapravo, vrtelo oko njega.
Kejli, koja je odrastala u Springfildu, u Misuriju rano je napustila školu da bi se bavila glumom, dok je i sama Prisila, kao praktično klinka, napustila roditelje kako bi se preselila u Grejslend. Zato je glumica na molbu Nova.rs povukla paralele između Prisilinog i sopstvenog života i odgovorila na pitanje koliko su zajedničkih stvari mogle da podele?
– Znate, bila sam veoma zabrinuta što treba da igram Prisilu, jer sam isprva smatrala da nikako ne bih mogla da se povežem s njenim životom. Ona je živela tako neverovatan, uzbudljiv život s čovekom koji se maltene jednom rađa. Mislim da takvog čoveka, kakav je bio Elvis, nećemo ponovo videti. Niti osobu poput nje! I zaista sam bila zabrinuta kako ću „ući“ u tu ulogu. Ali, onda sam shvatila da ima nekih ličnih, intimnih stvari koje delimo. Jer, u tako mladom životnom dobu obe smo znale šta hoćemo, i tako mlade obe smo odlučile – Da, ovo je put kojim želimo da idemo i uradićemo šta god je u našoj moći da stignemo na svoje odredište. Ona je imala 14 godina kada je upoznala Elvisa, preselila se u Grejslend kad je imala 16, a ja sam imala takođe 14 kad sam napustila školu i počela da „grabim“ ka svetu glume. To sam krajnje ozbiljno shvatila, jer mi je bilo očajnički potrebno. Zato sam je, na neki način, razumela. Napravila je izbor, rekavši – ovo je put kojim ću ići. I izgubila je detinjstvo. A ja najbolje razumem taj osećaj naglog odrastanja, zarad višeg cilja, kako bi radio ono što želiš i voliš. I to mi je bilo dirljivo. Ali, takođe mislim i da je ta „naša“ priča univerzalna. Zato je bilo divno videti reakcije publike. Većina mi je rekla – videla sam sebe u toj priči. Film govori o životnim prekretnicama koje može da razume svako. Svi razmeju priču o ženi koja pokušava da se izvuče iz teške veze – ukazuje Spejnijeva.
S obzirom da je Prisila bila i producent filma, sve vreme je glumica bila upućena na Prislijevu. A trenuci provedeni s Prislijevom bili su joj tako dragoceni:
– Pre nego što sam počela da snimam film, imala sam toliko predznanja o Prisili, pročitala sam scenario, pa njenu knjigu. Imala sam u glavi silna pitanja za nju. Ali, onda ti se desi da sedneš preko puta te žene i gledaš je u oči! Shvatila sam tad da želim da se uverim da je ta osoba zaštićena, da radim sve u svojoj moći da joj odam počast, da se oseća sigurnom, ali i da želim da ispričam istinitu priču. Nisam mogla da verujem koliko je vremena provela sa mnom. Kad smo se prvi put upoznale, mislim da smo provele četiri sata zajedno. Najpre smo otišle na ručak, a onda u njen dom, gde sam gledala fotografije nje i Elvisa ili nje kao mlade devojčice. A slušati o svim tim malim, intimnim trenucima, njihove interne šale, sećanja, pa šta ćete bolje od toga… Jednom smo pričale telefonom, a u pozadini je na njenom radiju krenula Elvisova pesma. I rekla mi je da se to, inače, ne dešava. Slušati nju i njega istovremeno – bilo je dirljivo. A još je takvih momenata bilo. Ova uloga je bila nešto najteže u mom životu, ali Prisila, tako divna i ljubazna osoba, sve mi je olakšala. Nisam mogla da igram bolju osobu – iskrena je Kejli, koja se seća i nervoze pred svetsku premijeru u Veneciji:
– Imala sam užasnu tremu, jer je sedela kraj mene. Hvala Bogu, prošlo je dobro. Bila je dirnuta i svidela joj se moja verzija nje same (smeh).
Koliko god da je odnos Prisile i Elvisa bio neravnopravan, na momente i toksičan, Kejli ne želi da ga „stavlja u kalup“:
– Mislim da ljudi odlaze iz bioskopa postavljajući još pitanja. Verujem da to jeste bila neravnopravna veza, ali trudili smo se da pokažemo padove, ali i uspone i da svi vide zašto je Prisila pravila takve životne izbore. Napustila ga je, ali vidimo i koliko je Elvis bio šarmantan. Između njih je postojala velika ljubav, pa dobili su i dete! Nije to jednostavna priča. Danas smo opterećeni time da nešto proglasimo dobrim ili lošim, a ono što je meni bilo interesantno u ovoj priči jeste da nije obična. Prisilini izbori nisu bili jednostavni, niti njen život, i ta veza – pa nemojmo ih uprošćavati. Uostalom, i njihov odnos jeste ogledalo nas kao ljudskih bića.
Vraćajući se na festival u Veneciji, Kejli pominje koliko je bila srećna što je imala šansu da predstavi film s ljudima koje voli, s Džejkobom i Sofijom, pride i Prisilom.
– Imati mogućnost da u Veneciji predstavimo film svetu, na tom neverovatnom festivalu bilo je tako uzbudljivo. Pa, samo taj crveni tepih, i to okruženje jeste nešto o čemu sanjaš kad kao dete zamišljaš Holivud. Bio je to neverovatan trenutak za mene. Nikada pre nisam doživela tako nešto. A, onda sam još i dobila nagradu! Bilo je potpuno nadrealno. Pre dolaska u Veneciju nisam ni znala da postoji nagrada. Ali, vreme će pokazati da li će mi Volpi nagrada pomoći u karijeri. Te neverovatne trenutke u Veneciji nikada neću zaboraviti, bilo je magično! Ostaće mi urezani kao jedno od najlepših sećanja u životu – govori glumica.
Koliko god da je bilo teških trenutaka na snimanju, podelila je s nama i one lepe. One, kad bi u dva ujutru, u pauzama snimanja, svi kulirali u prikolici, smejali se. Pa, pokušaje da rekreira, s kostimografkinjom takvu „ikonu lepote, mode, stila“.
– Bilo je zabavno „oživeti“ sve one ikonične zajedničke fotografije Elvisa i Prisile. Tokom snimanja u našim prikolicama imali smo svuda okačene te fotografije, uz našu verziju istih (smeh).
U filmu, koji će srpska publika gledati na proleće zahvaljujući distributeru Megakomu, nema Elvisove muzike, jer je za saundtrek bio zadužen Kopolin muž, Tomas Mars iz benda Finiks, a Kejli objašnjava da je ovo, ipak, Prisilina priča.
– Fokusiramo se na Prisilu. A Sofija je briljantna kad je u pitanju muzika, jer je ona integralni, veliki deo njenog pričanja priča. I dok smo snimali film, sve vreme nam je puštala muziku. Mislim da je saundtrek za „Prisilu“ jedan od najboljih u Sofijinoj karijeri. Primera radi, pesma „Crimson and Clover“, koja se čuje posle prvog poljupca Elvisa i Prisile, jedna je od mojih omiljenijih. Mislim da je to što u filmu nema Elvisovih pesama, na neki način, bilo blagosloveno za nas – kaže Kejli Spejni, a otkriva i koju je muziku ekipa slušala tokom snimanja:
– Tužnu muziku (uzdah). Ali, Sofija mnogo voli Prinsa! I zato nam je između scena stalno puštala Prinsovu muziku, a kad bih dolazila na set puštala bi pesmu „Fade Into You“ grupe Mejzi star. Slala mi je i neke saundtreke, koje sam slušala u prikolici tokom snimanja. Bilo je to lepo…
Osvrnula se i na saradnju sa svojim partnerom Džejkobom Elordijem, koji igra Elvisa:
– Da nije bilo Džejkoba ne bih mogla da uradim ovaj film. Nikada pre snimanja ne znaš u šta se upuštaš sa svojim partnerom. Bila sam tako impresionirana trudom koji je uložio u ulogu. Dolazeći svaki dan na snimanje, znala sam da mogu da se oslonim na njega, i da će uvek imati neku ideju. Džejkob je najbolji, neverovatno talentovan. Zapravo, nemam dovoljno lepih reči kojim bih ga opisala!
S obzirom da će 23. januara biti saopštene nominacije za 96. dodelu nagrada Američke akademije za filmsku umetnost i nauku, na pitanje Nova.rs nada li se da će zbog izvrsne uloge zavredeti da se nađe u društvu glumica nominovanih za Oskara, naročito posle priznanja u Veneciji i odličnih kritika, Kejli Spejni, sasvim skromno, za naš sajt na kraju kaže:
– Ne očekujem ništa (smeh). Mislim da je to najzdraviji način da razmišljaš o Oskarima, i nagradama uopšte. Poludela bih da imam bilo kakva očekivanja. Srećna sam kad se filmovima odaje počast, a mislim da je 2023. bila izvrsna godina za kinematografiju i da ima od čega da se napravi dobar izbor. A ja samo znam da sam se divno provodila hodeći po festivalima, ceremonijama…
Bonus video: Film „Ferari“ u Veneciji
