0
Sofija nam je pokazala da ume da pleše sa kamerom, kaže Džastin Pek, koreograf i umetnički direktor Njujork siti baleta o filmu rediteljke Sofije Kopole, nastalom kao onlajn prolećno gala izdanje čuvenog ansambla.
Priredio: Matija Jovandić
Filmska rediteljka Sofija Kopola, poznata po filmovima „Smrt nedužnih“ (1999) i „Izgubljeni u prevodu“ (2003), za koji je osvojila Oskara za scenario, kao i po ostvarenju „Opčinjen“ (2017), uspeva da drži pažnju gledalaca atmosferom koliko i radnjom. Njeni su filmovi, kako sama kaže, statični, ali je kada je dobila mejl iz Njujork Siti baleta sa pitanjem da li bi režirala film za njihovo virtuelno gala veče bila oduševljena i bez oklevanja je to prihvatila. Sofija Kopola i Džastin Pek u video razgovoru za „Njujork tajms“ pričali su o celom procesu.
Pek kaže i da su isprva bili pomalo nervozni kada je trebalo da pozovu Sofiju Kopolu. Hteli su da „nešto suštinski spoje, sa pravom vizijom“ i da im je ona bila prva na listi. Ispostavilo se da je sve preraslo u, kako kažu, divan proces.
Film od 24 minuta, koji od 6. do 20. maja može da se vidi na „Jutjub kanalu“ Njujork Siti baleta sastavljen je od Pekovog novog komada „Solo“ sa prvakom ansambla Entonijem Hakslijem i delova „Plesova na okupljanju“ Džeroma Robinsa, te komada „Duo koncertant“, „Liebeslieder Walzer“ i „Divertimento broj 15“ Džordža Balanšina.
Rediteljka kaže da je uživala u baletu gledajući ga godinama, ali da nije do sada snimala igru, a da je, pošto je njen „prilično statičan“ morala da drugačije koristi kameru, a da su joj u radu mnogo pomogli i Pekovi snimci napravljeni telefonom sa njegovih proba sa Hakslijem.
„Bio mi je izazov da postignem osećanje da se igra gleda uživo. Mnoge igre snimljene su ravno, na standardan način. Ali krupni planovi, što je posebno uzbudljivo na probama, ne uspevaju uvek da budu preneti na film. Morala sam da se krećem sa kamerom više nego što sam navikla i pokušam da prenesem iskustvo živog izvođenja iz različitih uglova. Bilo je tu i tehničkih stvari. U montaži bismo rekli „e, ovo je divno“, a Vendi ili Džon ili Džastin bi rekli: „Hm, malo je ispao pri okretu“ ili „stopala nisu u kadru“. Obično ne razmišljam na taj način da nekoga snimam od glave do pete, ali ovde želite da prikažete celu koreografiju“, opisuje rediteljka izazove sa kojima se suočavala.
Priča i da je dok je odrastala gledala mnogo mjuzikala, ali da ne zna da li je to uticalo na ovo što je sada radila.
„U poslednjem delu filma, završnica ‘Divertimenta broj 15’, nosi taj glamur starog Holivuda koji sam htela da prenesem“, dodaje rediteljka.
Nije želela da se previše priprema, kaže, jer je želela da pristupi igri na svež način, ali ju je koreograf ispričao istoriju svakog komada, kada i gde su stvoreni i šta su koreografi hteli. Na kraju su film zajedno potpisali Kopola i Pek. Kako su radili zajedno?
„Džastin mi je u prvim našim razgovorima objasnio da su igrači bili van teatra celu godinu, tako da je vraćanje scene u život i osećanja da se igrači vraćaju kući postala ideja-vodilja. Volim kada su filmovi apstraktniji i poetičniji, za mene svaki komad ima svoju suštinu i emociju, tako da smo i o tome pričali“, navodi Sofija Kopola.
Pek objašnjava da im je namera bila da prikažu neke od dešavanja u teatru iza scene koje gledaoci inače ne mogu da vide, da prikažu put od proba do izvođenja, da to simbolizuje i ceo proces koji prolaze igrači: od studija do izlaska pod reflektore.
Film počinje u crno-beloj tehnici, a potom je u boji. Rediteljka kaže da ga je tako zamislila od samog početka.
„Poželela sam da završnica bude proslava i povratak u život i nadala sam se da mogu da ga prebacim u boju, ali tako da taj potez ne ispadne banalan. Dopada mi se kontrast proba i prostora iza scene sa kostimima i svetlima; to je kao fantazija o tome šta je to balet iz vremena kad ste bili mala deca. I svetle plave i žute boje na kostimima za ‘Divertimento’ su lepe, kao da oživljavaju boje proleća“, priča Sofija Kopola.
Pek dodaje i da je to ujedno i „autentično predstavljen osećaj rada u teatru“, kroz to što su garderobe slabo osvetljene, hodnici memljivi i zidovi se ljušte, a da se potom dešava magija na sceni, pod svim tim svetlima.
Sofija Kopola je, podseća novinarka Roslin Salkas, postavila Verdijevu „Travijatu“ na sceni Rimske opere i pita da li je bilo nekih sličnosti u pristupu sada. Sofija Kopola na to šarmantno odgovara da joj je to iskustvo pomoglo da bez straha sada prihvati poziv „jer sam već radila nešto što ne znam kako se radi“, a sličnosti u pristupu traži u tome što je u oba ta rada bila fokusirana na umetnost i lepotu.
„To je lepa pauza između filmova, koji su preskupi kada se snimaju i često se svode na biznis. U teatrima su svi ti zanatu vični ljudi koji to istinski rade iz ljubavi prema umetnosti. Ta čistota odatle me mnogo nadahnjuje“, navodi Sofija Kopola.
Radom na ovom filmu je, kaže, stekla nova prijateljstva u svetu igre i „napunila baterije“ kroz saradnju sa za nju novim medijem. Džastin Pek na to dodaje: „Sofija nam je pokazala da ume da igra sa svojom kamerom“.
