Egon Savin: Svet počinje da liči na tragičnu farsu, na nešto ravno kolektivnom ludilu

Životi žena u koncentracionim logorima u vreme Drugog svetskog rata, onih koje su trpele, suočene s nasiljem i uznemiravanjem, i bile primorane da ćute, kao lutke - tema je kojom se bavi reditelj Egon Savin u predstavi "Lutka sa kreveta broj 21" čija je premijera zakazana za sutra u Narodnom pozorišu.

Psihološku dramu napisao je Đorđe Lebović, a uvaženi profesor i reditelj u razgovoru za Nova.rs ističe da je pisac na dokumentaristički način preneo “užasne sudbine žrtava najstrašnijeg eksperimenta u istoriji ljudske civilizacije i načine na koje su uspevali da opstanu”.

- „Lutka sa kreveta broj 21“ Đorđa Lebovića je protest protiv kratkog pamćenja pred uvek latentnom mogućnošću ostvarenja ponovnog ljudskog zla. U poslednje vreme ljudi namerno ili slučajno - zaboravljaju, sklanjaju to s dnevnog reda. Mislim da je potrebno da, s vremena na vreme, podsetimo ljude da su koncentracioni logori zaista postojali i da su se dešavala zverstva - kaže za Nova.rs Egon Savin, dodajući da je motivacija za rad na ovom komadu i u tome što je unuk logoraša, kojem je 30 članova porodice stradalo u logorima u Jasenovcu i Đakovu.Na koji način je iskustvo vaše familije ostavilo traga na vama?- Obeležilo me je na različite načine. Nedavno sam prikupljao podatke o mojoj porodici koja je stradala. Nažalost, otac nije mogao da se seti preciznih podataka o svim članovima. Bio sam u Izraelu i to je bilo veoma traumatično iskustvo za mene. Tu sam se, prvi put, čulno suočio sa stradanjem moje porodice. Mi, direktni potomci, svaki put kada se otvori ta tema, prisetimo se iskustva s kojim se nikada nismo suočili. Tu vrstu retraumatizacije sam doživeo kroz priče mog oca. Ali, sve je to na planu motivacije, nema nikakve veze sa pozorištem. Mislim da je Lebović zaslužio da bude igran u Narodnom pozorištu.

U centru Lebovićeve priče je Vilma iz “Kuće lutaka” u logoru, ali i sve druge žene koje mnogo godina nakon Drugog svetskog rata i dalje snose posledice i vuku traume od svega što su proživele tamo. Kakva je sudbina tih žena?- Za one koje su proživele i preživele izlaza nema. Posle rata, retko da su smele da se usude da kažu šta se dogodilo. Kada bi se saznalo šta je bila njihova logorska sudbina, doživljavale bi osudu sredine. U Sovjetskom savezu su ih čak streljali. One koje bi progovorile bi doživele prezir i osudu, ne samo sredine, već i porodice. Znate, mislim da su ljudske predrasude, i nacionalne i rasne, u direktnoj vezi sa strahom i prezirom ženske seksualnosti. Mržnja i predrasude određenih naroda očituju se u odnosu prema sopstvenom ženskom življu. Žive ponižene ceo život, smatrajaći da je to za njih jedina mogućnost, a nažalost, verovatno za mnoge i jeste. Ako pogledate situaciju u Iranu, te žene nemaju alternativu. U našem komadu, koji je smešten u šezdesete godine, žena koja je osuđena na logorsku sudbinu, čuje predrasude od sopstvenog muža. Kada ga upita šta bi se desilo kad bi saznao da je njegova žena bila lutka u koncentracionom logoru, ili precizno rečeno - “vojnička kurva” kako su ih zvanično Nemci nazivali, odgovara joj: “Odrekao bih te se”. Dakle, za ženu nema izlaza. U susretu sa takvom predrasudom, ne samo nemogućnošću i odsustvom želje da se razume, da bude shvaćena, a kamoli prihvaćena, šta joj preostaje? Nekakva imitacija i lažna bračna sreća? Ili kako se kaže u komadu “hoklica i konopac”?

Svedoci smo povampirenja nacizma, rata koji se širi sa svih strana planete. Da li smo se pomakli sa tačke u kojoj su junaci vašeg komada ili je još gore?- Jeziv je trag koji su ostavili logori i neće biti izbrisan nikad. Ono što je strašno jeste što vidimo da se danas događaju slična zverstva. Čak i u Evropi, koja bi trebalo da bude uzor civilizovanog društva, a da ne govorimo o narodima na istoku i svemu što se dešava trenutno. Svet počinje da liči na nekakvu tragičnu farsu. Toliko je zverstva, predrasuda, mržnje, pohlepe… To je ravno kolektivnom ludilu. “Semper idem”, kaže Đorđe Lebović i piše taj veličanstveni roman, što u prevodu znači “uvek isto”. Moramo se navići na ideju da civilizacija nije nešto progresivno, nego ima uspone i strašne padove kroz velike kolektivne tragedije.

Gde je tu mesto pojedinca?- Svi mi živimo istu sudbinu. Mislim da smo u kolektivnom ćorsokaku. Teško je govoriti o individualnoj sudbini. Kako uopšte biti srećan i zadovoljan u nesrećnom svetu? Kako biti pametan i pronaći drugi put, kada drugih puteva nema? Alternativa je sve manje. Moguće je jedino da, kada bi sve te predrasude, mržnje, sva ta nepijateljstva, svaki pojedinac savladao u sebi, onda bi sve nestalo. Ali, politika, mediji, pa čak i škole, o crkvama da i ne govorim, nastoje da šire mržnju prema drugome. Ne vidim izlaza dok država sa punom svešću o opasnostima koje sama proizvodi ne pokuša da krene sasvim drugim putem.Ima li svetle tačke?- Čovek pronalazi svetlu tačku u ljubavi prema bližnjima, literaturi, pozorištu, ljubavi prema ljubavi. Nema drugog leka. Čovek mora da izađe sam sa sobom i svojim negativnim strastima na kraj. I da se okrene plemenitim stvarima.

Kada je reč o plemenitom, nedavno ste dobili nagradu koja nosi ime Dejana Mijača, reditelja koji je, po mnogima, širio upravo takve vrednosti. Bio vam je i profesor. Koliko je onda to priznanje posebnije?- Dejan mi mnogo nedostaje jer je bio veliki, ne samo reditelj, nego i humanista. Čovek koji je upravo umeo da širi te plemenite misli, ideje i osećanja. Stvorio je nezaboravne predstave koje su mene opredelile. Uticao je na moj životni i umetnički razvoj. Ukazao mi je na vrednosti koje mi nisu bile poznate u tim godinama i bio sam mu zahvalan jer su postale uporište za moj život.Od još jednog takvog mislioca i humaniste smo se, nažalost, takođe oprostili - Jagoša Markovića… Kako se oporavi društvo kada izgubi “retke i neponovljive”?- Malo je sličnih po temparamentu, toplini, ljubavi… Jagoš Marković je bio nenadmašiv. S tolikom strašću je pristupao svemu što je radio i s toliko ljubavi svakom čoveku. Podizao nas je na noge zahvaljujući toj ogromnoj energiji koja je izvirala iz njegove emocije. Ne vidim kako ćemo nadoknaditi te gubitke. Ali, dolaze nove generacije, a ono što je najvažnije - imaju uzore u njima! Važno je da teatar i društvo uopšte ima takve uzore i da se čuva sećanje na njih.

Nedavno se završio Bitef, poznat godinama po svojoj aktuelnosti, slobodi i avangardi. Da li se tokom minulog vremena nešto promenilo i da li ove osobine krase teatar danas?- Mislim da je neuporedivo vreme početaka Bitefa i ovog danas. Pamtim taj festival od sedamdesetih. Pozorište je bilo u centru društvene pažnje. Stvarane su revolucionarne, veličanstvene predstave svugde u svetu. Bilo je pomaka, a onda, devedesetih su počele da se proizvode imitacije, surogati. Avangarda je postala okoštala. Danas je, mislim, dosadnija od najstereotipnijeg komercijalnog pozorišta. Čak sam sklon da govorim svojim studentima da izbegavaju postdramski teatar, jer pre svega služi izbacivanju publike iz pozorišta! Ljudi ne razumeju šta gledaju. Kako možete uživati u nečemu što ne razumete? Nekada su se zaista pomerale granice. Danas toga nema. Samo reprize tih pomeranja. Delim pozorište na živo i mrtvo, po uzoru na Pitera Bruka. Da bi bilo živo mora biti, ne samo aktuelno i politično, već i perfekcionističko, komunikativno. Gledaoca mora da postavi na privilegovano mesto, a ne da ga ponižava. Zato, nažalost, Bitef više nema mesto koje je zasluženo imao.Da li vam nedostaje to vreme i taj Beograd?- Mladost i te godine pamtim gotovo idilično. U socijalizmu smo zaista živeli u nekakvom izmišljenom svetu, prepunom vrednosti u kojima smo uživali. Voleli smo se. Nasilje i mržnja nisu postojale. Za manifestaciju bilo kakvih predrasuda išlo se u zatvor. Žao mi je što i danas nije tako i što se i danas ne volimo tako silno.

Bonus video: Oproštaj od Jagoša Markovića - gosti - Svetlana Bojković i Sergej Trifunović