1
Dok sam pisao priču o tiraninu koji je gazda u kući i odlučuje o sudbini familije, razmišljao sam o Zoranu Radmiloviću i prilagođavao ga njegovom temperamentu i načinu igre, rekao je između ostalog pisac o komadu "Radovan III" na Trgu pjesnika u okviru 37. festivala Grad teatar u Budvi.
A upravo je ova predstava bila povod dolaska u Budvu jer je premijerno izvedena u režiji Vita Taufera kao koprodukcija JU Grad teatra i Narodnog pozorišta iz Sombora. Kovačević, koga je publika dočekala gromoglasnim aplauzom, rado se prisetio dana kada je nastalo ovo njegovo kultno delo.
– U mom slučaju vreme je sada počelo da se meri vekovima. Pedeset godina je od premijere “Radovana III”, a pre nje su bili “Maratonci”. Ja sam tada bio još uvek student na Akademiji. Postoji jedna suštinska i jako bitna razlika između tadašnjeg vremena i ovog sada. Kada sam to pisao na trećoj godini, ja sam zapravo pisao priču o jednoj porodici koja metaforično može da bude i sistem vladavine uređene ili neuređene države. Danas vi možete slobodno na naslovnoj strani bilo kojih novina ili bilo kog medija da izvređate predsednika države, a tada ste mogli za jednu kafansku šalu da odete 10 godina na robiju – rekao je Kovačević, a prenosi Pres-služba „Grada teatra“.
Akademik je potom otkrio kako je nastala čuvena predstava “Radovan III” sa Zoranom Radmilovićem u glavnoj ulozi:
– To je jedna vrlo relativna priča o tome šta je bolje ili šta je gore. Pisao sam priču o tiraninu koji je gazda u kući i odlučuje o sudbini familije, u sukobu je sa komšijama što je na Balkanu red da se bude. Podnaslov te komedije ili drame je “Bolna priča o samoizdaji”. On na kraju pređe na stranu neprijatelja. Teško je porediti i vreme i predstave jer je nju obeležio Zoran Radmilović koji je bio jedan od najzanimljivijih i najdarovitijih ljudi iz sveta pozorišta koje je Srbija imala. Naravno, u jednom redosledu sa mnogim velikanima, Zoran se izdvajao po svom neobičnom šarmu i daru za komediju. On je obeležio celu jednu epohu od 20 godina u Ateljeu 212, počevši sa čuvenom predstavom “Kralj Ibi”. Dok sam pisao taj komad, razmišljao sam o njemu i prilagođavao ga njegovom temperamentu i načinu igre. Kada ga je pročitao i kada smo se prvi put našli da pričamo, rekao mi je: “Ja ću ovo da igram, a šta će biti ko to zna”. Tako je i bilo, prvih nekoliko predstava pronalazio se u toj priči, da bi u jednom trenutku preuzeo ceo komad u svoje ruke i krenuo da igra po onome po čemu je poznat.
Predstava je snimana, nastavio je Kovačević, ali Zoran Radmilović to nije znao.
– Nije voleo da se snimaju njegove predstave, imao je osjećaj da ga kamera špijunira. Mi smo postavili skrivenu kameru na balkonu pozorišta. Kada smo se spremali da obeležimo 300. izvođenje, on je odigrao 299 predstava, ali je bio bolestan. Otišao je u bolnicu i nije izašao iz nje. Mi smo onda napravili omaž njemu, postavili smo televizor na scenu. Glumci su igrali svoje uloge, on je igrao na ekranu i tako je odigrana ta 300. predstava bez njega.
Predstava “Radovan III“, koprodukcija Grada teatra i Narodnog pozorišta iz Sombora je jako dobra, naglasio je on.
– Liči na ovo vreme koje je haotično, a ono što je reditelj Vito Taufer preneo kao osećanje nečeg što nam se događa i što gledamo svaki dan na ekranima, a to je rat. To je tema rata, da li rat koji je ovdje bio i koji je prošao ili ovaj rat u Ukrajini. Mi stalno živimo u toj prijetnji da rat može da ode dalje. Ta predstava je dosta oslikala ovu atmosferu, u njoj ima mnogo pirotehnike, krvi i svega onoga što mi svaki dan gledam – kazao je Kovačević.
Moderator večeri je bio Bojan Munjin, novinar i pozorišni kritičar koji je citirao jednu Kovačevićevu izjavu u kojoj je rekao da u pozorištu moramo verovati da će gledaoci nakon predstave izaći lepši i nasmejaniji nego kada su ulazili.
– Ja privatno ne volim veliki mrak, njime se bavim u svojim komadima. Ipak mora da bude jedna vrsta distance u odnosu na neke događaje koje živimo svakodnevno. Mislim da pozorište mora da ima tu jednu plemenitu dušu da čoveka učini lepšim kada napusti pozorište. Zamislite da odete u pozorište, imali ste neke brige i probleme, izađete i skočite pod autobus. Takvih predstava ima i one ne traju dugo zato što širenje depresije ne znači ništa. Neka priča o tome da vi pričate istinu je u redu, ali ja sam privatno protiv toga da uzgajate mrak. Zato moje predstave mogu da se definišu kao tragikomedije, ako bih mroao da kažem žanr.
Kovačević je kazao da je razlog zbog kog se neko bavi umetnošću i pozorištem privatna odluka, ali da nije dobro širiti svoj problem.
– To se privatno liječi, ne treba lečiti preko nekog drugog. Postoje institucije za to. Moj odnos prema umetnosti je vrlo jednostavan, a to je da ne podnosim nasilje, mrak i nadasve glupost. Kada gledam pozorišnu predstavu ili film, ako u prvih deset minuta ne uspostavi neki ljudski kontakt sa mnom, prestanem to da gledam. Isto je sa knjigom, ako pročitam neki užas u prvih deset strana to me onda uopšte ne interesuje. Sloboda je lični izbor u bilo čemu što radite. Ne verujem u kolektivnu slobodu jer je to utopija. A lična sloboda je vaša privatna odluka kako ćete živeti, šta ćete raditi, koga ćete voleti. Vi samo odlučujete o tome i ne očekujte da će neko drugi to da vam donese ili podari. To je moj odnos i prema pisanju, proživeo sam u životu mnoge stvari, lepe i teške trenutke. Lepih se sećam, a one tamne strane pokušavam da zaboravim što je skroz nemoguće. Kada se sećam prijatelja, a mnogi su otišli i napustili ovaj set, pamtim samo one ljude koji su nasmejani. Ne želim uopšte da se sećam onih namrgođenih, bili su mi za života malo problematični. Čovek koji se smije je lep čovek.
Kovačević je rekao da veruje u to da nailaze teška vremena.
– Ovo što se sada događa me podseća na početak Prvog i Drugog svetskog rata. Krenulo je sa sukobima, a onda su se uplitale razne druge sile i cela priča je poprilično preteća. Ipak, sve zavisi od nas samih. Ta priča o slobodi je potpuno privatna stvar. Vi možete da živite u slobodnoj zemlji, a da u porodici budete u zatvoru. Možete da živite u familiji koja je srećna, a da je nesrećna zemlja. Polazim od svog odnosa prema životu, ne volim depresiju uopšte, niti volim da pričam o njoj. Biti tužan je najlakše. Smišljajući priče o nekim bitnim ljudima koji su digli ruku na sebe, a jednu veliku priču sam pisao o Hemingveju koji je svoga oca koji se ubio nazivao kukavicom jer nije bio hrabar da živi, a on se ubio isto puškom kojom se otac ubio. Onda krećete da ulazite u taj začarani krug depresije i čuda koja vas vode u ponor. Moja teorija je da čovek mora da bude hrabar da bi živeo, svaka budala može da živi u raju. Ajde, živite vi kad je komplikovano i kad je teško, izborite se sa tim problemima koje svako od nas ima počevši od uslova, ljudi, zdravlja, vaših bližnjih. Izborite se sa tim i živite kao čovek.
Kovačević je kazao da u mladosti nikada nije pomišljao da će se celog života baviti pozorištem i filmom.
– Da mi je tad neko rekao da ću uraditi to što sam uradio, ne bih verovao. Ipak, znajući šta sve nisam uradio iz subjektivnih ili objektivnih okolnosti, onda mi je žao što nisam imao mogućnosti ili što nisam bio uporniji da uradim neke stvari koje nikad neću uraditi. Međutim, postoji ono pravilo da ćete uraditi ono što vam je suđeno. To što nisam ja uradio, uradiće neko drugi. To isto pitanje sam mnogo puta postavio Bati Stojkoviću s kojim sam ceo život radio. Pitao sam ga da li bi on voleo nešto da odigra i da mi kaže koju bi ulogu voleo da odigra, a da je nije odigrao, na šta mi je on odgovorio da misli da je odigrao sve što je trebalo da odigra. Kao i da ono što nije odigrao je verovatno pisano za nekog drugog. To je i moja dijagnoza mog odnosa posle više od 50 godina rada.
Kovačević je zatim čitao priče i stihove iz svoje knjige „Ja to tamo pevam“, koja tematizuje hronologiju stvaralaštva, ali i sazrijevanje umjetnika. Govorio je i o tome kako su nastajali neki od čuvenih scenarija, kao i poznati songovi po kojima se filmovi takođe pamte. Veče je završeno prikazivanjem kratkog filma u režiji Slobodana Ivetića kao omaž doprinosu Dušana Kovačevića kinematografiji povodom obeležavanja pedeset godina rada. Publika je Kovačevića pozdravila stajaćim ovacijama i nastavila neformalni razgovor sa čuvenim piscem do kasno u noć, navodi se u izveštaju sa festivala.
Bonus video: Ekipa filma „Čuvari formule“ na Sarajevo Film Festivalu
