Dragan Vojvodić: Za mene nikada nije prestao da postoji jugoslovenski prostor u kulturološkom smislu

Piše: Nikola Marković

Ova izložba, koju je kustosirala dr Sanja Kojić Mladenov, predstavlja dosadašnji rad Centra za intermedijsku i digitalnu umetnost MSUV i s fokusom na razvoj novih medija na domaćoj umetničkoj sceni u poslednjih nekoliko decenija, kao i istraživanje načina kolekcioniranja i zaštite novomedijskih umetničkih dela. Vojvodić je u okviru programa izložbe održao i performans „Biografija“, te se kroz intervju s umetnikom osvrćemo na sve segmente njegovog rada prikazanog na izložbi u MSUV, kao i njegov celokupan umetnički pristup.

Na izložbi InterMediaArt predstavljeni ste radom „Neprilagođeni / Misfits“, koji tematizuje vaš odlazak iz ratom zahvaćenog Sarajeva, i „pitanja identiteta, sećanja i memorije“. Na koji način je odlazak iz Sarajeva odredio vaš identitet i u kojoj meri ga određuje i dan danas, kako u umetničkom tako i ličnom smislu?

- Bliska mi je pozicija američkog umetnika Eda Rusche, koji u svom radu polazi od svakodnevnog i dostupnog, pokazujući da za umetnika nisu presudni veliki resursi, već odnos prema sopstvenom okruženju. Dodao bih da se taj prostor ne nalazi samo spolja, već i u ličnom iskustvu, emocijama i načinu razumevanja sveta. Raspad domovine i migracije ostavljaju na pojedincu neizbrisive tragove. Svoja unutrašnja iskustva i traume izrazio sam kroz umetnost, kao oblik svedočenja i način njihovog prevazilaženja. Gubitak lične kolekcije ploča, kao tek jedan segment mnogo većih gubitaka, u početku sam posmatrao kroz prizmu tehnološkog razvoja — kao nešto prevaziđeno pojavom novih nosilaca zvuka. Međutim, u trenutku kada su se vinili ponovo pojavili u upotrebi i prodaji, poput bumeranga, počeo sam da razmišljam šta se s njima zapravo dogodilo, a zatim su isplivala i sva ostala potisnuta pitanja.

Gubitak te prve kolekcije vinila, sastavljene dobrim delom od naslova grupa sa prostora cele Jugoslavije, za mene je značio raskid sa jednim umetničkim i kulturološkim konceptom koji je prevazilazio uske nacionalističke kulturne i političke obrasce. Sam rad, zastupljen u kolekciji MSUV, predstavlja jukstapoziranje dvaju nespojivih elemenata: dečijih portreta i muzičkih ploča. Novonastali odnos ne proizvodi nužno novo značenje, niti traži objašnjenje, on samo nudi percepciju novog odnosa, proizvedene tenzije. Iako se radi o vlastitim portretima, u ovom slučaju njihov identitet postaje zamagljen, tj. postaje univerzalan, a u konceptualnom smislu rad se referiše na umetnike kao što su Džon Baldesari (John Baldessari), Kazimir Maljevič i dr.

Formiran na alternativnoj kulturi jugoslovenskog društva, nisam bio podložan nikakvim nacionalističkim uticajima, niti sam osećao bilo kakav pritisak okruženja da pripadam nekoj grupaciji, ma kako se ona zvala. Kako sam već naveo, događaji iz 90-ih su snažno uticali na mene i velikim delom opredelili moj umetnički rad.

U opisu rada stoji da započinjete paralelnu onlajn i fizičku potragu za izgubljenim pločama, čime rad dobija dimenziju dugotrajnog istraživačkog procesa. Možete li nam reći nešto više o ovom procesu - da li je završen, ili je još uvek u toku? Kuda vas je odvela ova potraga i da li su njeni rezultati vidljivi u još nekim vašim delima?

- Potraga za istim naslovima izgubljene kolekcije, ali i mnogim drugim, traje i danas i nema naznaka da će prestati. Uvideo sam umetnički potencijal u pločama u fenomenološkom smislu. Sam medij prevazilazi svoju namenu nosioca zvuka imajući u vidu koji su se sve zvučni zapisi otiskivali na pločama. Kreiranje radova sa pločama i uopšte bavljenjem zvukom postalo je jedan od bitnijih segmenata mog delovanja u umetnosti, rekao bih i najprirodniji jer sam čitav život okružen tim medijem.

Moja poslednja izložba Sound(less), u mariborskoj galeriji Art KIT, u organizaciji nezavisne kulturne organizacije KIBLA, 2025. prezentovala je dobar deo mojih radova nastalih upotrebom gramofonskih ploča, njihovih omota, manipulacijom istih i sl. Izdvojio bih, za ovu priliku, rad Soundless, štampanu ploču u malom tiražu od 10 primeraka, čije brazde ne nose nikakav zvučni zapis i u konceptualnom smislu predstavlja inverziju vlastite suštine, koju sam realizovao u umetničkoj rezidenciji u Muzeju štampe u Estoniji.

Nadalje sam počeo da skupljam ploče koje imaju ideološki karakter, poput ploča sa Titovim govorima, ploče sa revolucionarnim pesmama, srpskim nacionalističkim pesmama. Izvodio sam performanse – kreirane di-džej nastupe – u Hrvatskoj i Sloveniji, kombinujući elektronsku muziku sa ovim ideološkim sadržajima, svodeći ih samo na zvučni zapis.

U okviru pratećeg programa izložbe izveli ste i performans "Biografija", u kome „simbolično proživljavate istovremeno lično i kolektivno, traumatično iskustvo raspada bivše domovine“. Kako se kao umetnik, u širem smislu odnosite prema jugoslovenskom nasleđu, odnosno postjugoslovenskim društvima i nacionalizmima?

- U performansu "Biografija" ponovo dovodim u odnos elemente koji propituju pojmove doma, domovine, identiteta, vezanosti za određeni geografski prostor. Performans sam sveo na konceptualno beleženje samog procesa dezintegracije domovine, kombinujući ga sa delovima lične biografije, prikazujući reperkusije prvog procesa na ličnom nivou. Za mene, i kao pojedinca, i kao umetnika, nikada nije prestao da postoji jugoslovenski prostor u kulturološkom smislu. Srećem se sa istomišljenicima, umetnicima u regionu, izlažem u svim novonastalim državama i na svim tim izložbama prikazujem radove koji svedoče zajedničko iskustvo.

S druge strane, vaš rad i umetničko delovanje tokom prethodnih par decenija vezani su za umetničke rezidencije i putovanja, odnosno svojevrsni transnacionalni i „nomadski“ kontekst. Koliko su ova putovanja odredila vaš odnos prema onome što je vaše iskustvo sećanja i odnosa prema našem geografskom prostoru; odnosno da li istovremeno i pomeraju vaša umetnička interesovanja ka temama koja su manje vezana za geografski prostor, a više za univerzalne i zajedničke probleme (zapadnih) društava?

U momentu kada ostajem bez istinske prirodne veze sa vlastitim poreklom i identitetom koji sam mogao graditi na određenim društvenim normama, kulturnim obrascima, kada se izmiče ta tačka oslonca, krećem u potragu za vlastitim prostorom, prostorom delovanja i stvaranja. Prve umetničke rezidencije koje sam posećivao početkom 2000-ih bile su na krajnjem severu Evrope, i od tada se ta praksa nastavila. Dosta vremena provodim u Skandinaviji zajedno sa svojom suprugom, Ljiljanom Maletin Vojvodić, književnicom, kulturnom istraživačicom i urednicom zajedničkog portala Art Box, u kojem, sa timom saradnika i saradnica, beležimo kulturne događaje, izložbe i koncerte, kao i ono šta doživimo na našim putovanjima. Ljiljana je organizovala naše boravke u brojnim rezidencijama, ali i fotografski dokumentuje sve moje akcije, performanse, instalacije i druge radove.

Boravci u rezidencijama, daleko od prostora za koji sam kulturološki vezan, često su pomerali moje interesovanje sa ličnih i kolektivnih tema prostora u kojem živim na univerzalna, egzistencijalna, ekološka i čisto umetnička pitanja. Nisam se nikada bavio problemima određene sredine u kojoj sam boravio, osim ako ona nisu imala taj univerzalan ekološki karakter, kao što su na primer: prestanak rada rudnika uglja na krajnjem severu Norveške, u Logjerbijenu na Svalbardu (Karbonski otisak, 2024), nuklearnu nestreću u Fukušimi u Japanu (Hyperobject_Fukushima 2019), topljenje glečera na Grenlandu (Daedland, 2010) i sl.

Vaše ime često vezujemo za umetnost performansa. S druge strane, u kontekstu izložbe InterMediaArt, biće nam zanimljivo da saznamo i vaša razmišljanja o „novomedijskoj“ umetnosti (digital, video, itd.). Poznato je da ste u nove načine umetničkog izražavanja došli iz sveta slikarstva; na koji način ste tokom godina formirali odnos prema drugim tehnologijama i sredstvima izražajnosti u vašem radu?

- Nakon završene Akademije umetnosti, nisam sasvim bio zadovoljan medijem slikarstva, njegovim mogućnostima koje će za mene lično postati ograničavajuće, a i samu Akademiju sam upisao ne baš sa nekim predznanjem o istoriji savremene umetnosti. Moja edukacija istinski počinje nakon završetka Akademije, mojim putovanjima i boravcima u umetničkim rezidencijama. Suočen sa samim sobom u Rejkjaviku 2004, u jednoj od prvih rezidencija, intuitivno sam se okrenuo vlastitom telu, egzistencijalnim problemima iz čega će nastati radovi koji pripadaju korpusu tzv. novih medija. Spontano sam se okrenuo mediju performansa i umetničkih akcija. Od tog momenta sam samo širio opseg medija koje ću upotrebljavati, i uvek sam ih koristio u saglasju sa vlastitim interesovanjima, temama i postupcima u umetnosti. Veliki deo vlastite produkcije sam realizovao u umetničkim rezidencijalnim programima, koristeći kreativni kapacitet specifičnog mesta. Sama tehnologija koju sam vremenom upotrebljavao uvek je bila samo alat u procesu rada.