Biljana Đurđević: Pod okupacijom smo mediokriteta i nepotizma, a mediji koji su svima dostupni su emiteri ispiranja mozga - jednom rečju haos

Autentičnost, doslednost i snaga - tri su ključne reči koje slikarku i profesorku Fakulteta likovnih umetnosti izdvajaju… Tako je, bar, ocenjujući opuse 21 kandidata koji su bili u trci za Nagradu "Ivan Tabaković", zaključio ugledni žiri. Mrđan Bajić, Miodrag Tabački, Jelena Trpković, Jasmina Čubrilo i Una Popović se, donoseći odluku o laureatu značajnog priznanja koje dodeljuje SANU autoru ostvarenja od izuzetnog značaja u oblasti likovnih i primenjenih umetnosti u protekle dve godine, vodio time da Biljana Đurđević više od dve decenije dosledno razvija istraživanje konceptualnih potencijala medija klasične slike.

"Posvećeno proučavanje dela velikih majstora i istorije umetnosti, od renesanse, baroka do moderne, stvorilo je bogat tematski i vizuelni repertoar iz kojeg crpi motive, simbole, ideje. To su osnove na kojima Đurđević gradi prepoznatljivu, duboko promišljenu likovnu poetiku, u kojoj se prepliću pitanja o složenosti ljudske prirode, kao i psihološkim i društvenim odnosima koje pojedinac i zajednica uspostavljaju prema različitim sistemima", naveo je žiri.

Biljana Đurđević, rođena u Beogradu 1973, magistrirala je na odseku slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti, gde je odbranila i doktorsku tezu. Bila je gostujući predavač na Parsons novoj školi dizajna, a objavila je i grafički roman zasnovan na novijim delima iz ciklusa "Oruđe delanja". Izlagala je u Salonu Muzeja savremene umetnosti, u Beču i Budimpešti, Tel Avivu, Mariboru, Stokholmu, Berlinu, Izraelu, Kulturnom centru Beograda, Galeriji-Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića… Učestvovala je i na grupnim izložbamma u Čačku, Muzeju savremene umetnosti, Oktobarskom salonu, Atini, Austriji, Njujorku, Oslu, Askoni, Sidneju, San Francisku, Napulju, Milanu, Tirani…

Upravo je zapažena izložba "Poslednja večera" iz prošle godine u galeriji Hestija u Beogradu, koja se tematski i poetski nadovezala na njene nastupe na Oktobarskom salonu 2024. i u Salonu Muzeja savremene umetnosti 2022, bila presudna da, posle Dragoljuba Raše Todosijevića, ponese priznanje "Ivan Tabaković". I prošle nedelje Biljana Đurđević je na svečanosti u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti ovenčana Nagradom "Ivan Tabaković". Na dodeli je priznala da nagrada nosi veliku čast, ali i odgovornost, što u razgovoru za Nova.rs ovako objašnjava:

- Nagrada koja nosi ime Ivana Tabakovića predstavlja veliku čast, njegovo stvaralaštvo sve vreme je transformativno. Transformativnost znači proučavanje, pomeranje granica, odupiranje ustaljenom, traganje za sopstvom. U mom obrazovanju njegovo stvaralaštvo predstavlja važnu referencu. Druga, jednako bitna stavka jeste da su ovu nagradu dobili umetnici koji su dali važan doprinos savremenom likovnom stvaralaštvu, te i sa tog aspekta nagrada poziva na dalji rad, na nova istraživanja.

Prepoznali ste, na svečanosti u SANU, jednu ključnu stvar u delu Ivana Tabakovića - a to je promena. Zašto je za umetnika ona bitna i koliko sledite Tabakovićev put i u svom stvaralaštvu?

- Promena je najbitniji deo stvaralaštva. Ako niste spremni na promenu, kako u životu, tako i u umetnosti, neminovno upadate u kolotečinu, vaš sistem razmišljanja se troši i banalizuje. Stoga je ta transformativnost i otkrivanje novog najbitniji deo procesa.

Osvrćući se na zapaženu izložbu "Poslednja večera" u galeriji Hestija u Beogradu žiri za dodelu Nagrade "Ivan Tabaković" je izdvojio snagu i intenzitet vašeg umetničkog izraza u odnosu na ostale kandidate. U obrazloženju su naveli da ste jedna od ključnih figuri savremene umetničke scene, čiji rad predstavlja retku sponu između klasičnog slikarskog iskustva i savremenih medijskih tehnologija, uz konstantnu svest o bitnosti društvenih i egzistencijalnih tema unutar umetnost. Koliko je tačna ocena žirija?

- Ocena laska, i postavlja nove uslove, koji me uvek motivišu na dalji rad i istraživanje. Koliko je tačna - nije na meni da sudim. Na meni je da se bavim onim što me proganja u datom trenutku. Život uvek donosi novu dimenziju viđenja stvari, nekada su one jasne svojom pojavom, ali najčešće je usložnjen proces, pun kontradikcija, uspona i padova, i tolerantnost prema ljudskom padu jeste mogućnost promišljanja o budućnosti uzdizanja pojedinca. Uvek je pojedinac nosilac promena. Pojedinac koji kritički prosuđuje, jeste vesnik, čak i kada ide sam nasuprot svih.

Svedočili ste jednom da ste se još od dana školovanja naučili strogoj disciplini u radu, te da ne popuštate svojim slabostima. Koliko vas je ta disciplina održala i da li ste strogi i spram vaših studenata?

- Da, uvek sam bila stroga prema svom radu, po meni je to jedini ispravan put. Studenti me możda doživljavaju da sam stroga. Umetnost je disciplina uma i duha, prožeta konstantnim istraživanjem. Moj cilj je da im usadim pre svega volju za radom i istraživanjem, ne samo u okviru najužeg polja interesovanja već insistiram na sveopštem obrazovanju. Razumevanje kako se stvara ideja, kritičko promišljanje i svakodnevni rad predstavljaju sinergiju stvaralaštva, i jedno bez drugog ne može da postoji.

Pre više od jedne decenije upozoravali ste da u ovoj zemlji ne samo da nema plana za kulturu, nego na nema ni za državu; da smo “kampanjci koji žive od danas do sutra, što nam život čini gorkim”. Ako ste tako govorili pre 12 godina, šta biste tek rekli sada?

- Bojim se da izgovorim! Mi smo pod okupacijom mediokriteta, nepotizma i kronizma. Ove pošasti su oduvek bile prisutne u svim društvima, ali ova sadašnja situacija guši zdrav razum, podriva svaki pokušaj logičkog rasuđivanja, svaki pokušaj smislenog života. Treba postaviti pitanje: Zašto Dante stavlja takav svet u osmi krug pakla? Ili je pitanje izlišno, pa možda treba konstatovati: "Evo kako izgleda osmi krug pakla."

Mediji, oni koji su svima dostupni, emiteri su svojevrsnog ispiranja mozga. To je potpuno posrnuće etike, nedostatak elementarne pristojnosti - jednom rečju haos.

Društveno ste aktivni od kada su počeli studentski protesti pre više od godinu dana. I kao umetnik ali i profesor FLU za Nova.rs ste početkom godine pričali kako su ti protesti u svojoj suštini - čisti, kao i da su najviša državnička podrška koja postoji. Posle više od 12 meseci protesta, te represije nad studentima, ali i profesorima i umetnicima koliko su zahtevi da se ustanovi država, sistem ostvarivi?

- Umetnici su po svojoj prirodi najslobodniji deo društva. Umetnost ne trpi kalupe i pretvaranje - to se odmah oseti, te samim tim ne treba da se čudimo da je kultura tu među prvima da podigne glas. Ipak, niti jedan zahtev nije ostvariv ako sedimo i čekamo da neko drugi uradi sve za našu budućnost. Jedan deo naše zajednice jeste prepoznao važnost borbe, drugi deo je besvestan ili pak omamljen, a još jedan deo živi u strahu. Oni koji žive u strahu su ljudi koji najviše osećaju pritisak, oni su mahom već priterani u ćošak - to je radnički deo naše populacije, koji živi na rubu egzistencije. Decenijama su oni najzapostavljeniji deo naše zajednice, oni rade za plate s kojima ne mogu da prehrane svoje porodice, i uvek su zaboravljeni. Da bi društvo ozdravilo mora prepoznati svakog pojedinca.

Na svečanosti dodele Nagrade "Ivan Tabaković" poručili ste da i kada se ne vidi da je zora na pomolu, važno je istrajati u borbi jer je "bila i ostala jedini saveznik". Koliko se ta poruka odnosi i na čitavo društvo?

- Upravo je borba jedina opcija, i ne samo sada. Ne sme postojati iznimka niti kasnije, kada dođe do promena. A do promena uvek dolazi jer ništa nije konstantno. Zato kroz obrazovanje treba da menjamo društvo, koje smo uvek, poput radničke klase, stavljali na dno liste. A obrazovanje, naročito osnovno, jeste temelj društva. Bez kritičkog rasuđivanja nema napretka, nema zdravog društva.

Pričali ste svojevremeno da je urbana legenda kako sve što naslikate - prodate. A kako se taj mit "ustoličio" i kojim principom se vodite kad birate čega ne želite da se odreknete, odnosno kome vaša dela ne bi trebalo da pripadnu?

- Taj period je usko vezan za galerijsku prodaju, te sam samim tim bila u mašini, koja je prilično surova. U poslednjih nekoliko godina preusmerila sam se samo na sebe, i svoj tempo., što mi je dalo otklon od svih spoljnjih elemenata. Dosadašnji opus je, uglavnom, u muzejima i dobro osmišljenim kolekcijama.

Zašto vam je, kako ste jednom konstatovali, vreme najveći neprijatelj?

- Vreme i ja smo se pomirili, ono živi mimo mene i mog rada. Ja sam sada na mnogo boljem mestu otkako sa vremenom imam dogovor o razumevanju. Ono ne dira mene, a ja se svakako ne interesujem za njega.

Upozoravali ste smo u repeticiji onog što ne bismo smeli da ponovimo i da gledamo jedan te isti film iznova. Zašto, kako ste jednom predložili, ne kažemo operateru: "Hajde pusti nešto novo?"

- Upravo malopre pomenuto obrazovanje jeste nosilac promena. Ako ne bude promene u obrazovanju uskoro ćemo opet upasti u isti ciklus, možda još suroviji. Uvek kada kažemo: "Ovo je stvarno dno" znači da može još gore, i još surovije.

Kada je prošle godine u Hestiji bila u toku izložba "Poslednja večera" priznali ste kako teško pravite otklon od realnosti i da ono što vas najviše tišti jeste tema vašeg rada i interesovanja. Ako su te slike delovale kao sablasno upozorenje na posmatrača i poruka da treba da se probudimo, šta vas sada tišti i koju poruku nose slike koje upravo stvarate?

- Uvek sam verovala, čak i kada sam devedesetih slikala prizore straha, da je moja tema interesovanja distopija, ali danas, nažalost, verujem da sam samo hroničar vremena. Radovi koji su trenutno u nastajanju, a treba da zaokruže ciklus "Studija slučaja", jesu do sada najmračniji deo moje hronike vremena. Bojim se da su me događaji sustigli i donekle pretekli.