Dragan Mićanović: Ne bih voleo da budem mlad glumac trenutno. Nad glavom mi visi pitanje kako opstati u ovom vremenu

Piše: Mladen Savković

Trinaesti Bašta Fest održan je od 2. do 5. jula u Bajinoj Bašti, a u festivalskom žiriju našao se naš čuveni glumac Dragan Mićanović. Na svojevrstan način to je zatvaranje jednog kruga, s obzirom na to da je Mićanović bio prisutan i na prvom izdanju festivala i to, sasvim simbolično, sa kratkometražnim filmom "Jednom jedna bašta" koji su radili tadašnji studenti Fakulteta dramskih umetnosti.

Ovog puta Dragan Mićanović je imao znatno nezahvalniji zadatak, prihvatajući da bude u žiriju koji je birao najbolja ostvarenja iz takmičarskog programa. Iako je to za glumca drugačije iskustvo, a ni svet oko nas više nije isti, neke stvari u Bajinoj Bašti izgleda da se nisu mnogo promenile.

Bili ste i na prvom Bašta Festu, kao i sada, trinaest godina kasnije. Šta je to što se promenilo od tada, a šta Vam se čini da je možda ostalo isto?

- Znam samo da se nije promenila atmosfera, da je i tada i sada bila prelepa, da su domaćini bili divni, gostoljubivi i da je atmosfera oko festivala bila jako prijatna. Ne mogu da se setim koliko je filmova tada bilo u programu, ali sada je program obilovao fantastičnim filmovima iz celog sveta. Bilo je uživanje gledati sve te različite estetike, reditelje i rediteljke, glumačke bravure. Ovo je bilo jedno fantastično iskustvo za mene!

U takmičarskom programu pogledali ste, iz nimalo udobne stolice žirija, ukupno 26 filmova. Među njima je bilo i nekoliko ostvarenja iz Srbije, regionalnih koprodukcija, kao i filmova sa udaljenih meridijana. Kako vam se čine domaće snage u poređenju sa predstavnicima iz drugih zemalja?

- Ne vidim neku razliku ni po glumačkim zadacima niti po rediteljskim postupcima. Ono što sigurno možemo reći jeste da se vide razlike u produkciji, u ulaganju u film. To je jedina razlika. Ne zaostajemo nimalo, možda smo čak u nekim stvarima i inovativniji.

Da li ta neizvesnost i nepostojanje sistemske podrške može da podstakne pomenutu inovativnost ili će to pre ostaviti traga na domaću filmsku produkciju?

- Zasigurno će ostaviti traga. Nažalost, naša produkcija već godinama trpi zbog toga, iako smo taman bili uhvatili jedan zalet kada se radilo dosta, ali i kada su rezultati bili vidljivi, kada smo bili prisutni na relevantnim svetskim festivalima, osvajali nagrade. Cela ova situacija, odnos države prema filmskoj umetnosti i industriji, loš odnos koji imamo sa Filmskim centrom Srbije, sa kojim je nekada saradnja bila znatno poboljšana… - sav taj zastoj će se tek osetiti u budućnosti.

Na Bašta Festu ste upoznali i deo projekata u nastajanju, u okviru pratećeg programa "Bašta Pitch". Kako se na te mlade ljude i njihove ideje odražava izostanak konkursa ili drugih vidova institucionalne podrške? Može li njih da izvuče mladalački entuzijazam?

- Taj entuzijazam može da traje neko vreme. Ali ako nemate pomoć države, ako ne postoji uređeni sistem finansiranja - a film jeste skup proizvod - onda je neizbežno da dođe do nekog premora i zasićenja. Moram priznati da ne bih voleo da budem ni mladi glumac, a ni mladi filmski radnik trenutno.

Na koji način pokušavate da se izborite sa svim tim lošim okolnostima? Da li se okrećete prirodi ili možda nekom svom radu?

- Okružujem se ljudima kao što su ovi koje sam upoznao kroz Bašta Fest. Ili pak idem u slične krajeve, jer moj rodni kraj je takođe vezan za Drinu. A što se tiče rada, kao i većini mojih kolega, nad glavom mi visi to pitanje kako uopšte opstati u ovom vremenu kada ste ograničeni opcijama za rad. Tako da razmišljam o nekom svom malom projektu, jednoj monodrami ili duodrami. Ovo je, nažalost, period snalaženja, kao što je bilo i devedesetih.

Da li ste iz te decenije možda izvukli neke lekcije? Mogu li one da vam pomognu u ovom periodu?

- Razmišljam drugačije samo zato što sam stariji (smeh). Devedesete su ipak bile drugačije i, hvala bogu, ne bih baš poredio ovaj period sa tim. Ali mnoge stvari me podsećaju na to vreme i to je ono što me čini prilično depresivnim.