Amerikanizacija celog sveta koja dolazi nakon 1945. godina imala je i političku dimenziju u smislu borbe protiv komunizma kao ideološkog neprijatelja. Jugoslavija je bila idealna zemlja sa komunističkom ideologijom, zato što se posle istorijskog "ne" Staljinu 1948. godine okrenula Zapadu, posebno kad je kultura u pitanju. U Beograd dolaze najveće džez zvezde kao što su Luj Amstrong, Ela Ficdžerald, Majls Dejvis... Stižu i rokenrol, avangardno slikarstvo, pop-art, avangardno pozorište na Bitefu, mjuzikl "Kosa"… Dolaze i astronauti. Tri meseca nakon što su hodali po Mesecu oni hodaju po Beogradu. Iz Amerike smo primili i potrošačku kulturu. Jugoslavija je imala u Koka-kolu, a uoči raspada i Mekdonalds restorane, samoposluge po američkom modelu...
Ovo je, između ostalog, istakla Radina Vučetić, istoričarka, autorka knjige „Koka-kola socijalizam“, profesorka na Filozofskom fakultetu, moderator današnje onlajn diskusije na temu odnosa Srbije i Amerike u sferi kulture „Mi smo svet“, održane putem platforme Zoom, u organizaciji Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu i Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, uz podršku Ambasade SAD u Beogradu.
U diskusiji su učestvovali Petar Peca Popović, rok kritičar, novinar, pisac i urednik, Vladimir Arsenijević, pisac i kulturni radnik i Branislav Dimitrijević, profesor istorije umetnosti za Visokoj školi za likovnu i primenjenu umetnost.
Vladimir Arsenijević, izdavač i koautor Leksikona YU mitologije, podseća da je proces amerikanizacije bio veoma dinamičan i da je počeo i pre Drugog svetskog rata:
– Neobično je obnovljen pred kraj rata Unrinim paketima koji su bacani iz američkih aviona kao pomoć izgladnelom narodu, gde su se ljudi upoznali sa neobičnim proizvodima koji su dobili svoje kolokvijalne nazive kao što su Trumanova jaja. Ali, ali stigao je i jedan broj određenih interesantnih kulturnih uticaja. Što se tiče razbrajalice „Ema, esesa, esesa, pipia…“ , razlog zašto našu decu nije čudila i nisu tražili nikakvo objašnjenje za nju, jeste činjenica da je naše detinjstvo bilo obeleženo raznim neverbalnim razbrajalicama tipa „Enden dinu sava raka tinu“. Trebalo je dugo vremena da prođe da saznam njeno značenje a to je da se nauči kako da se speluje reč Misisipi. To je američka mala igra koja je stigla na naše prostore nekim čudnim kanalima.
On je pričao i hip-hopu kulturi,koja se pojavila na leto 1977. godine, a stvorena je kroz dijalog di-džeja (DJ) i em-sija (MC).
– Hip-hop predstavlja klasičan proizvod neoliberalnog sistema i jedinu moguću platformu društvene potrebe za buntom i političkim promenama – istakao je Arsenijević i dodao da je ritmički naboj koji nosi hip-hop izuzetno revolucionaran.
Peca Popović je, uz napomenu da danas imamo mogućnost da virtuelno posećujemo galerije, muzeje, biblioteke, starijim generacijama bilo znatno otežano da zadovolje svoju intelektualnu i umetničku radoznalost.
– Zahvaljujući pločama, raznovrsna muzika je stigla na različite strane sveta. Tako je prvi zonograf u Srbiji prodat još 1902. godine. Prva ploča džez muzike snimljena je u Njujorku 1917. Samo pet godina kasnije u bašti hotela Palas u Beogradu održan je prvi džez koncert, kojem su prisustvovali kralj Aleksandar i kraljica Marija Karađorđević.
Rok muzika u Jugoslaviju stiže nastupom Džimija Stanića na Kolarcu 1957, a pratili su ga džez muzičari. Prvi Amerikanac koji svira rokenrol koji je došao kod nas bila je Džoan Baez koja je u maju 1966. doputovala da snima jednu televizijsku emisiju, ali ona nikad nije emitovana. Prvi veliki rok koncert u Beogradu održan je u junu 1970, kada je gostovala grupa Blood sweat and tears koja je tada bila broj jedan na svetskim listama, a dovezao ih je avion koji je na sebi imao oznaku USA. Tito je nakon Kaunta Bejzija 1956. legalizovao džez – rekao je između ostalog Popović.
Branislav Dimitrijević je podsetio da se u Beogradu posle Drugog svetskog rata na američku umetnost gledalo kao na plitko stvaralaštvo. To se promenilo u julu 1956.
– Održana je izložba „Savremena umetnost SAD”, koja je pre toga prikazana u Beču, Parizu i Londonu, a zatim je jugoslovenska publika imala priliku da je vidi u Beogradu. Kad je reč o uticaju američke kulture, treba izdvojiti pop art, umetnički pravac čiji je predmet analize popularna kultura. Pop art je doveo do novih vizuelnih formi poput korišćenja sprejeva. Treba pomenuti našeg umetnika Dušana Otaševića koji je prkosio svim pravilima tog vremena. On koristi ikone socijalizma za svoj popartistički zid i niko nije bio u mogućnosti da shvati da li je zaista ozbiljan ili se samo šali sa drugom Titom – izdvojio je Dimitrijević i naglasio da je kod nas postojao veliki otpor prema američkoj umetnosti, da se smatralo da je ona deo nečeg što je plitko, bez duboke tradicije, a da je centar umetnosti i dalje Pariz.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare