1
Uvek kad pišem, pišem tako kao da mi je to poslednja knjiga. Ne volim pisce koji upadnu u rutinu i pišu romane kao domaći zadatak, kaže za Nova.rs književnik Damir Karakaš.
Nadovezujući se na „Proslavu“, i priču o značaju prikazivanja ostvarenja u Puli pitam Damira Karakaša u drugom delu razgovora za Nova.rs misli li da se njegova dela bolje „čitaju“ u teatru ili na filmu?
– Zavisi. U teatru sam radio s Ivicom Buljanom, Dinom Mustafićem, Paolom Mađelijem…Volim da radim s Borisom Liješevićem. S njim sam radio „Blue Moon“, a on je odmah shvatio da je to priča o Srbima u Zagrebu, koju niko nije ispričao. Drugačiji je rakurs – neko je konačno mogao da vidi kako je bilo Srbima kad su se „prodavale kantice čistog hrvatskog zraka“. I kad su političari pričali o granicama do Drine, da Srbi imaju šiljate glave i manje mozga. To je vrlo zajebana priča. Jedan značajan reditelj, svetska faca zainteresovan je sada da radi „Blue Moon“.
Liješević je napravio odličnu predstavu, ali korona je poremetila sve. Išli smo, kad je počeo da radi komad, i u Liku. Liješević je veoma inteligentan, ima odgovor na sva pitanja. Ali, penjemo se uz brdo, a jedan moj rođak kosi i pita ga – odakle je. Liješević kaže iz Crne Gore, a ovaj ga pita: „A da li si ti naš Crnogorac ili njihov?“ Čak je i Liješević bio zbunjen. A nije bilo puno filmova, samo dva, iako je moglo da bude bar pet, ali nisam hteo. Neki su mi čak sugerisali da je „Proslavu“ trebalo da snimim sam.
A zašto se niste usudili?
– Film je cimanje, režija je zajebana. A kad pišeš usamljen si, ne zavisiš ni od koga, okrenut si sebi… Pa i Handke je snimao sam, i napravio loš film. Živeo sam u Bordou godinu dana, i u centru grada postoji crkva koja je pretvorena u bioskop. Još su anđeli na zidu. Klod Šabrol je tamo dolazio, i moglo se s njim razgovarati. Sećam se da ga je jedan Francuz pompezno upitao: „Gospodine Šabrol, kad ste shvatili da ste genijalac?“ Na to mu je Šabrol odgovorio: „Kad sam imao tri godine mojima se pokvario gramofon. Stavio sam šrafčić u rupicu i proradio je. Zato sam genije!“ (smeh)
A i bioskop je za mene hram. Moja tadašnja devojka u Bordou bila je sjajna plesačica. Počela je da radi predstavu s jednim Italijanom, i kaže mi kako ju je zvao u bioskop. A ja na to: „Ne možeš u bioskop, to je intimno mesto“. Kad vodiš curu u bioskop, to je meni odmah sumnjivo. No devojka me je optužila da sam staromodan. Zato sam se konsultovao s jednim intelektualcem iz Zagreba koji mi je poručio: „Slušaj, svuda je puštaj, samo u bioskop ne!“ E, nije na kraju mogla u bioskop. Jer, bioskop je crkva, svetilište.
Kako se osećate na tlu bivše Jugoslavije?
– Stalno me zovu po regionu, a „Proslava“ mi je upravo izašla u Americi, u San Francisku kod uglednog izdavača „Two Lines Press“, uskoro će i u Londonu. Ali, više volim naše krajeve. Bio sam u Vranju, pa u Kraljevu, Novom Sadu, u Crnoj Gori „sto puta“. U suštini gde god da dođem osećam se dobro, domaćinski, ne može me niko izbaciti. Zamisli sad da dođem u Vranje i da mi neko kaže – „Ustašo, boli me kurac“. Ne može, ja nemam veze s time. Kad odem u Gradišku, ne mogu da se naviknem da je to druga država. Ne osećam se u Beogradu ili Novom Sadu da sam na tuđoj teritoriji. Svuda mi je lepo, od Sarajeva do Užica.
Čini se da, ne samo u književnosti, već i javnim istupima ne možete bez Like…
– Lika je kao topos važan formativni okvir mog rada i identiteta. Ne mogu od toga da pobegnem. Pa, neću pisati o Islandu. Govore mi – Opet o Lici. Pa o čemu piše Fokner? Imam romane koji se događaju u Parizu, Bordou, Zagrebu, jer sam i tamo na neki način odrastao, ali pišem o onome što me privlači, spram čega imam strast. I uvek kad pišem, pišem tako kao da mi je poslednja knjiga. Ne volim pisce koji upadnu u rutinu i pišu romane kao domaći zadatak. Markes je jednom rekao da je pročitao dva puta samo dve knjige – Kafkin „Preobražaj“ i „Pedro Paramo“ Huana Rufa, koji je uticao i na hrvatske i srpske pisce. Kad je Huan, 20 godina nakon izlaska te knjige jedne noći sedeo u kafani i pitali su ga piše li šta novo, rekao je da ima nov roman u glavi. A na pitanje kada će ga završiti, odgovorio je: „Nikada, bojim se da ga pisanje ne pokvari“. E, to je to!
Često govorite kako je neophodno čitati…
– Čitam puno. Sad sam pročitao ponovo „Don Kihota“ Servantesa. Kao mlad ne možeš da shvatiš koliko je to genijalan rad, koliko je tu sjajnih stvari. Recimo, kako naći pravu meru? Frajer skače na konja da ga zajaše i kaže: „Pomozi mi Bože i svi sveci na svetu“. I zaleti se, međutim preskoči preko konja i razbije se. Vrati se nazad i kaže, hoteći opet da zajaše konja: „Pomozi mi Bože i pola svetaca na svetu“. I tek tad uspe da zajaše konja. Našao je meru.
Čitam i Kafku, vraćam se Kišu, Crnjanskom, čitam i novu književnost. Bez čitanja nema pisanja. Kao što postoje dobri i loši pisci tako postoje i dobri i loši čitaoci. Kad uđem u biblioteke i vidim koje knjige ljudi pozajmljuju, uhvati me depresija. Kakvo samo smeće uzimaju… To je kao kad neko ide u bioskop, pa uzme dve kutije kokica i ždere ih sve vreme, a kad se film završi, pita: „A šta je bilo u filmu?“ Jebote, pa idi gledaj film. Takve čitaoce nazivam gutačima fabule.
A kad se završi fertutma oko „Proslave“, kuda dalje?
– Spreman sam i da više ne pišem. Mislim da pisac mora da ima debele razloge da bi napisao knjigu. Danas se pisanje olako shvata. Svi pišu. Valjda je pisanje najjeftinije. Ako hoćeš da sviraš, moraš da imaš gitaru, za slike – boje… Često sam u žirijima za mlade pisce i čitam mnogo rukopisa. I čini mi se da svi pišu, ali ništa ne čitaju. Volim da ih zezam da toliko pišu da nemaju vremena čak ni ono svoje da pročitaju. Zašto se mora pisati? Ne mora se ništa… Imam svoj krug čitalaca. U Srbiji imam publiku, u Crnoj Gori, Hrvatskoj, ali prodajem dve-tri hiljade knjiga. Nikada nisam mogao da prekoračim tu granicu, nisam mejnstrim. Ali, došao sam iz kuće u kojoj nije bilo nijedne knjige. Moj put je bio potpuno drugačiji. Moji čitaoci su slični meni – slušaju sličnu muziku kao ja, zajebavaju se kao ja. Nikada me nije zanimala grandioznost, masovnost. Nemam taj mentalni sklop. Ne zanima me da budem bestseler pisac, ali kod nas to i nije moguće. Isuviše smo malo tržište. Ali, eto ima ljudi koji vole moju književnost, i to mi je dovoljno. Pišem knjige koje bih i sam voleo da čitam, i ako se nekom to dopadne, odlično, ako ne – ništa.
Bonus video: Filip Grujić
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
