0
Reči nisu toliko moćne da bi i najjednostavniju životnu priču ispričale do kraja i koliko god zvučalo paradoksalno, lakše je odmeravati ono što dolazi od onoga što je bilo, kaže za naš portal čuveni umetnik, čija će “Ispreturana autobiografija u 110 sekvenci” biti objavljena na jesen.
Hajde da to što misli javnost bacimo u kantu za smeće. Šta je javnost? Šta je to javno mnjenje? Nemam nikakvih naklonosti prema javnim kućama, ali u poređenju sa javnim mnjenjem i percepcijama javnosti – javne kuće imaju kakav-takav kućni red – tom porukom počinje razgovor za Nova.rs legendarni pozorišni i televizijski reditelj, kompozitor i pisac Arsenije Arsa Jovanović.
Jedan od najpoznatijih radiofonskih stvaralaca i dobitnik mnogobrojnih prestižnih međunarodnih priznanja, svestrani umetnik čije je kompozicije u svojim filmovima koristio jedan od najvećih svetskih reditelja Terens Malik, Arsa Jovanović (1932, Beograd) poslednjih nekoliko decenija živeo je na relaciji Rovinj – Beograd. Sad je, uglavnom, u Beogradu, a na jesen će izaći njegova dugoočekivana “Ispreturana autobiografija u 110 sekvenci”, a nedavno je u izdanju “Službenog glasnika” objavljeno prošireno izdanje knjige „Kosančićev venac br. 19“, davnašnji razgovori sa brojnim važnim slikarima koji su u jednom periodu živeli i radili na toj adresi.
– Kuću na Kosančićevom vencu broj 19, ”kuću slikara”, posetio sam prvi put pre nekoliko decenija. Olja Ivanjicki, sa svojim kolegama sustanarima, slikarima Kostom Bradićem, Mirom Glavurtićem i drugima, imala je neki hepening. Bio je sa njima i Leonid Šejka, sa kojim sam se u to vreme često družio, i obilazio gradske otpade. Tu sam kuću doživeo kao čudo. Ona je i dan-danas čudo. Kulturološko, društveno, svakojako. Godinu ili dve po završetku Drugog svetskog rata u nju su se uselili slikari Lubarda, Maja Skurnik, Zora Popović, Franjo Mrazi i drugi. Jedni su su odlazili, umirali, dolazili su drugi – Duško Ristić, Nikola Graovac, Marklen Mojsjenko, Sabahadin Hodžić… Bio je među njima, nešto ranije, i moj gimnazijski profesor crtanja, Živko Stoisavljević. Zvali smo ga Žirafa jer je bio izuzetno visok. Kada sam kuću na “Kosancu” posetio prvi put moj profesor nije bio više među živima. Ta smena slikara, smena živih sa umrlima, taj circulus vitiosus traje sve do dana današnjeg, traje decenijama. Nedugo posle pomenutog Oljinog hepeninga, javio sam se uredniku nekadašnjeg Samizdata B92, Veranu Matiću. Predložio mu da za njegovu izdavačku kuću snimim razgovore sa stanarima kuće na Kosančićevom vencu. Veran je pristao pa sam već sutradan počeo da obilazim slikare stanare redom i snimam razgovore sa njima. Imao sam dobar mali DAT kasetofon i dobar mikrofon. Iste godine izašlo je prvo izdanje ”Kosančićevog venca 19” – priča nam Jovanović.
Bio je to odabir iz njegovih dugih razgovora sa slikarima.
– Posle nekoliko decenija, početkom ove godine, ”Službeni glasnik” objavio je prošireno izdanje. Knjigu smatram značajnim dokumentom, ne samo za one koji se bave slikarstvom, ili istorijom savremenog srpskog sllikarstva, već bi mogla biti zanimljiva i za širi čitalački krug. Život tih slikara, bio je na specifičan način bajkovit uprkos siromaštvu u kome su živeli. Poneki od njih bili su svojevrsni čudaci. Aca Tomašević, slikar ali i značajan konzervator i arheolog-amater, često je pucnjevima iz svog revolvera otkidao štipaljke sa veša supruge Gordane Tomašević. Jednom je prilikom, kada mu je u posetu došao sovjetski ambasador, njegov prijatelj, iz istog oružja metkom na vratima ugasio cigaretu u ambasadorovim ustima. Pa Mojsjenko Marklen čije je ime nastalo kombinacijom imena Marks i Lenjin. Pa čudesni kostimograf i scenograf Duško Ristić. Pa, sjajan slikar Nikola Graovac, koji je u početku bio sluga slikaru i boemu Jovanu Bjeliću. Kada se podizala zgrada SANU Graovac je, na svojim volovskim kolima dopremao cigle – priseća se poznati reditelj.
Zahvaljujući Arsi Jovanoviću, imali smo eksluzivan uvid u njegovu “Ispreturanu autobiografiju u 110 sekvenci” dok je još u rukopisu. Planirano je da “Gradac” objavi knjigu u septembru. Utisak je da je autor živeo neverovatno pustolovnim životom, i da je bio jako vezan za more i svoj brod. Kao neki junak iz knjige ili filma. Zanimalo nas je da li je Jovanović, kada se osvrne iza sebe, zadovoljan svojim životom?
– Jedan pisac rekao je da su ožiljci kao godine. Tim ožiljcima merimo proteklo vreme. To su godovi na našem drvetu života. Prikazuju nas onakvim kakvi smo bili i kakvi jesmo. Pominjete moje životno bogatstvo. Za nekog ”malog i običnog čoveka”, kako se to pomalo nadmeno kaže, saksija sa cvećem na prozoru predstavlja životno bogatstvo. Onako kako su to za mene bili brod i more. Pitate me da li sam zadovoljan svojim životom. Hm. Jednom je tako nešto, ili nešto slično, svejedno, jedan vaš kolega upitao ”filmskog monaha”, mog prijatelja i kolegu Vladu Petrića. Znate li šta mu je odgovorio? “Šta ste hteli da me pitate?” Nadam se da vas ovim ne povređujem. Ja vas razumem, takav vam je posao, morate da pitate. Odgovoriću vam otrcanom metaforom: “Život je bal pod maskama”. Stavili ste obrazinu, sakrili se od drugih da biste shvatili da ste se i od samog sebe sakrili. Pasternak je rekao: “Život nije što i polje preći”. Reči nisu toliko moćne da bi i najjednostavniju životnu priču ispričale do kraja. Koliko god zvučalo paradoksalno, lakše je odmeravati ono što dolazi od onoga što je bilo. A kad krenete u to ”što je bilo ” ulećete u splet tunela i besputica. Sve što ste na tom putovanju videli, ili verujete da ste videli, nestaje u magnovenju. Kao što nestaju slike iz snova. Pritom, ono što nazivamo faktografijom, brojke, biografski podaci i ostalo, samo je poklopac što skriva prave sadržaje života.
Arsa Jovanović je dugo živeo u Istri, upoznao dobro Jadransko more… Ljudi vole da kažu da smo svi mi isti, ali da li je baš tako? Ili je kulturološka razlika između Srba i Hrvata veća nego što nam se ponekad čini?
– Društvo, država, to je konzerva s ribama. Živim, ili na jedvite jade živim ribama. Kad se ta konzerva nad vama zatvori, teško je izvući se iz nje. Bio sam riba koja se uporno koprcala. Da, dobar deo svog života proveo sam u Istri. Istra je jedna je od mojih domovina. Rođen sam u konzervi Srbiji. To je moja matična konzerva. Jednom sam na svom brodiću, u sred mora, daleko od kopna, osetio planetu kao svoju domovinu. Ima toliko ptica, riba, i drugih stvorova što žive i umiru s jednog kraja planete na drugi. Imaju li oni svoju domovinu? Imaju li kitovi domovinu? Morski psi? Kolika je ta njihova konzerva? Nisam morski pas, moje su domovine i konzerve Srbija, Istra, slobodni prostori velikih voda ali i Gornja Resava, manastir Manasija. Manasija, moj Jerusalemski hram. Domovina mog detinjstva. Pod zidinama Manasije majka me je u rečici Resavi naučila veštini plivanja.
Nije to naučio ni u Jadranskom, kako dodaje, niti u bilo kom drugom moru.
– Iznad svega, moja najuzvišenija domovina beskrajni je prostor u kom se ponekad nađem. To su jedine prave domovine u koje smo doplovili, ili dopešačili, ili doronili, da tu, ako smo imali sreće, provedemo delić života na ovoj majušnoj planeti, što pluta kosmosom ka nedostupnom nam beskraju. Ne povezujmo to sa državljanstvom i nacionalnošću. Domovina na koju mislim je nadnacionalna. Junak jednog romana pisca Žan Žiona, poreklom iz meni dragog dela sveta, francuske Provanse, slične Istri, rekao je: “Kad bi trebalo braniti reke, brda, planine, nebo, vetrove, kišu, rekao bih: Dobro, slažem se, to nam je posao. Borimo se! Sva nam je životna sreća što tu živimo! Ali branili smo lažno ime svega toga. Kad vidim reku kažem ‘reka’, kad vidim stablo kažem ‘stablo’, nikad ne kažem ‘Francuska’! To ne postoji.”
„Šta bi rekao Kafka kad bismo ga pitali koja je njegovina domovina?“ pita se dalje Arsa Jovanović.
– Pominjete hrvatsko društvo i kulturološke razlike. Dopustite prvo da kažem da se bavljenjem razlika bave dokoni i nedobronamerni, neobrazovani i pogrešno obrazovani. Često, nažalost, i mnogi čestiti pojedinci, zahvaćeni razarajućim virusom nacionalizma. Naravno da postoje i kulturološke i druge razlike među ovih današnjim državama ako baš hoćete. Hrvatska nesumnjivo prednjači u odnosu na Srbiju, kao što Slovenija prednjači u odnosu na Hrvatsku, kao što Austrija prednjači u odnosu na Sloveniju. I da tu stanemo. Ali razlike se mogu meriti i drugačije. Sve te zemlje konzerve imaju svoje pisce, svoje slikare, muzičare, naučnike, pronalazače i druge dragocene znane i manje znane nezavisne pojedince. Sad bi se kulturološke kockice mogle i drugačije poređati ali baviti se time značilo bi ponovo upasti u čorbu-papazjaniju kulturoloških razlika. Neka nam uteha budu ti naši pojedinci. Raduje me da ih ima među mladima. Pomanjaju se kao vršci planina, potonulih u nanosima sveopšteg gradskog i vangradskog, seoskog i inog ništavila koje ne spada ni u jednu ”kulturološku kategoriju”. Bljesci svetla na sumračnom pejzažu zemlje Srbije.
Čemu uopšte ta priča o kulturološkim razlikama, postavlja nam još jednom retoričko pitanje naš sagovornik.
– Ima li kakve razlike između glupog Hrvata i glupog Srbina? Između neobrazovanog i primitivnog Srbina i neobrazovanog i primitivnog Hrvata? Ili između poštenog Hrvata i poštenog Srbina? Glupak je glupak. A glupaka i glupana oduvek je bilo više od pametnih i poštenih. Na svim meridijanima. Jedino, u onim delovima sveta, koje nazivamo civilizovanijim, ti glupani i glupaci maknuti su malo u stranu, dok su se, u ovim našim džunglama, te naše samonametnute gluperde i ti naši samonametnuti glupani – ispentrali na svoje male i velike prestole, odakle nas uveravaju da smo im mi napravili lestve da se na svoje tronove ispentraju. Rekli ste na početku ”što nam se ponekad čini”. I dobro ste to rekli. Nama se sve više i više ”ponekad nešto čini”. Mi (oni) ne vidimo, mi (oni) ne mislimo. Nama (njima) ”se čini”.
Kao i Mirko Kovač i Bora Ćosić, i Jovanović je jedno vreme percipiran u javnosti kao neko ko je za vreme poslednjeg rata “odbego” kod “neprijatelja” u Hrvatsku. Međutim, on baš u ovoj knjizi piše kako je više vremena provodio u Beogradu nego u Rovinju, ali nije želeo da to pominje tada zbog hrvatskih vlasti.
– Rekli smo već da percipiranje javnosti i javno mnjenje nemaju kućni red. To su mentalna pomračenja društva u haosu, košmarna stanja, zarazne oseke svesti iz koje nastaju mnogi oblici onoga što podrazumevamo pod fašizmom. Fašizam čija je moć u neprestanim mutacijama. Nezaraženi pojedinci, oni koje nazivamo malim običnim ljudima, uvlače se u svoje oklope kao kornjače. Ćute i čekaju da svane. Drugi, srećniji, oni koji mogu da odu dalje, koji imaju gde da se sklone, napuštaju zemlju u agoniji. Ne mogu i neću da proveravam da li je Mirko Kovač dobijao pretnje opasne po život kad je napustio zemlju. Bora Ćosić nije zemlju napustio nego je ostao u svojoj rovinjskoj kući u kojoj je, kao i ja u mojoj, živeo decenijama. Čekao je stipendiju iz Berlina. A na hiljade je onih koji su bežali. Naravno, trn u oku pomahnitalog društva bile su takozvane poznate ličnosti. To su oni koje pominjete. Kovač i Ćosić se nisu pomerali iz svojih kuća. Ja sam nastavio da se krećem, uspevao da prelazim granice zaobilaznim putevima, dolazio iz Rovinja u Beograd, iz Beograda u Rovinj, iz Rovinja u Beč, u Berlin, u Italiju.
U poslednje vreme, kako nam kaže, Jovanović duže boravi u svom beogradskom domu, „mimo svog običaja“.
– Nisam želeo da mi selidba remeti rad na knjizi. U glavama mnogih ko zna gde sam. Voleo bih da sam tamo gde me neki u svojim glavama zamišljaju. Negde na pučini? Hvala im, nažalost nisam. Sada sam slobodniji jer je iz ove beogradske pučine moj rukopis otputovao za Čačak. Bio sam u ulozi somelijera kada sam odabirao izdavača. Znao sam za kulturnu tvrđavu “Gradac” i njenog zapovednika Branka Kukića. Ali je i Kukić, nadam se, bio književni somelijer kada je odlučio da štampa moju ”Ispreturanu autobiografiju u 110 sekvenci”. U izvesnom smislu, bio je hrabriji od mene. Prihvatio se da štampa jednu debelu knjižurinu iako jedva nalazi novac za svoj nenadmašni časopis.
Zanimljivo je da nigde u autobiografiji, u kojoj piše o brojnim poznatim i nepoznatim ličnostima, Jovanović ne pominje Radomira Konstantinovića, čuvenog beogradskog intelektualca, koji je takođe imao kuću u Rovinju.
– Naravno da smo se znali. Jednom sam za radio režirao jedan njegov tekst. Sticajem beznačajnih okolnosti u Rovinju se nismo mnogo družili. Žao mi je zbog toga. Njegova supruga Kaća, jednom me je zaustavila na ulici. Zamolila me je da ih posetim. Želela je da im učvrstim neku sliku na zidu. Nije mi to bilo inspirativno. Ali ničega lošeg u tom pozivu nije bilo. Nisam otišao. Šteta. Sliku bih postavio i počelo bi druženje. U to sam se vreme pripremao za jednu plovidbu. Trebalo je nešto da učvrstim na svom brodiću.
Za razliku od Radomira Konstantinovića, Jovanović se družio između ostalog sa slikarom Mićom Popovićem, za televiziju je snimao njegove izložbe, i rado ga pominje. Sada je aktuelan igrani film koji je snimljen po njegovom romanu “Izlet”.
– Maglovito se sećam jednog našeg susreta, kojom prilikom mi je rekao da sam ga, posle one moje plovidbe dedinim čamcem rekom do Siska i nazad do Beograda, podstakao da napiše roman o momcima koji putuju šlepom, da bi na nekom ostrvu na Dunavu neko vreme živeli u divljini. Sada čujem da na osnovu scenarija Mićinog sina Jovana, sin Žike Pavlovića Nenad, snima film “Izlet”. Kako se sve to lepo povezalo. Mića je roman ”Izlet” objavio 1957, a ja sam, dve- tri godine ranije, bio na prvoj godine režije, kada sam dedinim ribarskim čamcem plovio do Siska. To je, budući da sam rođen 1932, moglo biti leto 1951 – zaključuje Arsa Jovanović.
Bonus video: Reditelj Mladen Đorđević o filmu „Radnička klasa ide u pakao“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
