"Više je Beograd zaboravio mene nego ja njega, ali desio se presedan": Bora Ćosić, "vedri očajnik", govori za Nova.rs

Nagrada “Biljana Jovanović” za 2023. godinu ravnopravno je dodeljena knjigama “Ruski vrtlar” (Lom) Bore Ćosića i “Srećni dani” (Književna radionica Rašić) Srđana Vučinića. “Ruski vrtlar”, prema navodima žirija, obogaćuje domaću literaturu onim čega u njoj danas nema – istančane naracije, eliptične fabule, sofisticiranog stila, fragmentarne strukture (“Sve se”, u ovom romanu “događa u skraćenju, u izvodima”). “Da je ovaj roman pisan na nemačkom ili francuskom jeziku, uklopio bi se u tradiciju romana svedene i suptilne naracije u kojoj mi i istorijski oskudevamo... ‘Ruski vrtlar’ je pisan kao roman koji rezimira Ćosićevu poetiku”, kaže se između ostalog u saopštenju žirija.

Bora Ćosić (Zagreb, 1932) je poznati naš romanopisac i esejista. Živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin gde i danas živi. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u bivšoj zemlji. Za čuveni roman „Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji“ dobio je 1970. NIN-ovu nagradu. Ćosić, kako je ranije rekao za naš list, nije poznavao Biljanu Jovanović, ali je “pratio njen rad i sudbinu”.

- Ova nagrada, kao i ona prethodna (prošlogodišnja nagrada “Meša Selimović” za Ćosićev roman “Bergotova udovica”, prim.aut), kao da je oduzela mesto za nekog mlađeg pisca. Svejedno, primam je sa zahvalnošću što se neko setio starog gospodina koji je prošao već mnogo toga – kaže u intervjuu za Nova.rs Bora Ćosić, koji je pre dve godine već bio u najužem izboru za nagradu “Biljana Jovanović” sa romanom “Bez”, i dodaje:

- Posebno je lep onaj tekst u obrazloženju, nalik pravom eseju, pogotovo kad se uzme, da ta knjiga, koliko znam, nije dobila nijednu kritiku. Ali to je već pitanje stanja u jednoj literaturi koja je izgubila svaki kriterijum. Nema više nikakvog autoriteta, ali to je i prirodno u društvu koje je ukinulo svaku duhovnu individualnost i moralni stav.

U knjizi “Ruski vrtlar” bavite se pitanjem savremenih apatrida i prisilnih azilanata. Vi ste sami na neki način apatrid već decenijama, ali ste uspeli da nađete neko svoje mesto, cenjen ste i uspešan evropski pisac. Kako vam deluje vaša pozicija u poslednjih tridesetak godina?

- Rekao sam već više puta da se ne smatram apatridom, samo sam promenio adresu, koja se pokazala mnogo ljubaznija.

Čini se da ste danas bliži Beogradu nego pre 10-20 godina.

- Više je Beograd zaboravio mene nego ja njega, ova nagrada je presedan.

Pišete u “Ruskom vrtlaru”, aludirajući na azilante: „Čitao sam, davno, pripovest o jednom, prilično neprijatnom slučaju: nekakav bednik je po svaku cenu probao da se uvuče u neko društvo, a ovima iz tog društva nije padalo na pamet da ga onamo prime. . .” Da li danas uopšte postoji mesto gde čovek može da pobegne i da se skloni?

- To je aluzija na mučnu atmosferu “Zapisa iz podzemlja” Dostojevskog. Nažalost, svi smo mi u onom podrumu kafanskom, gde se jedan nesrećnik nameće tvrdokornom društvu, ljudska rasa se na sličan način nametnula ovoj planeti.

Miljenko Jergović vas opisuje kao “živog evropskog klasika, čije delo gotovo podjednako nevoljno i nezainteresovano zajednički baštine srpska i hrvatska književnost”.

- Kako je moj jezik i dalje srpsko-hrvatski iz toga sve proizlazi, jer koristim reči obe "varijante", kako mi se svidi. Samo jedanput bio sam potpuno "hrvatski pisac", u "Doktoru Krleži".

Kažete za sebe da ste “veseli pesimista”.

-Jednom je reditelj Dušan Makavejev imao bolju formulu, nazvavši me vedrim očajnikom.

Vaša proza često istražuje teme identiteta i pripadnosti. Da li čovek zapravo najbolje piše o temama koje obeležavaju njegov život?

-Marko Ristić je smatrao da sve što piše, to su memoari, tako je i sa mnom, pišem o onom što je bilo i zbog čega je bilo.

Kako vidite ulogu književnosti u današnjem digitalnom dobu? Da li smatrate da je literatura i dalje relevantna i moćna?

- Imam veliki otpor prema digitalnom, možete me u tome slobodno smatrati divljakom. Osim što se držim svog kompjutera, sve ono što danas seže do monstruozne frankenštajnske "veštačke inteligencije", potpuno mi je strano. Literatura je pred tim novotarijama sasvim nemoćna. Ali ona je to i inače. Bez ikakvog stvarnog uticaja, naše knjige, kao oduvek, samo su stvar lične higijene pojedinaca.

Pisanje je često proces introspekcije. Koje ste najvažnije lekcije naučili o sebi kroz svoje književno stvaralaštvo?

- Mada, imajući iza sebe skoro čitav vek, još uvek, poučen starim Grcima, ne znam sve o sebi.

Knjiga “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji” vas prati ceo život, toliko je jak trag ostavila. Sećate se okolnosti u kojima ste je pisali?

- “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji” doživela je puno toga, preskačuči mnoge prepreke. A kako je to sad već sredovečna gospođa, mislim da se dosta dobro drži. Ali da bi se govorilo o vremenu u kome je nastala, trebalo bi iskopati sve one praktične i duhovne relacije koje su onda vladale, a bile su vrlo različite. Iako nastala u prilično neveselim okolnostima, mogu biti zadovoljan što kroz sve ove godine nije izgubila svoju veselost.

Bonus video: Pisac Vladan Matijević