„Radomir Konstantinović prelistava časopise“, 3 toma, izdavači: Fondacija S. Vinaver, Šabac, i Dan Graf, Beograd, 2020.
Pre bezmalo godinu dana otpočeo je kapitalan kulturni poduhvat: izdavanje sabranih dela jednog od najznačajnijih jugoslovenskih (da, nije greška!) pisaca, romansijera, esejiste Radomira Konstantinovića (1928-2011). Dosad se pojavilo ukupno jedanaest knjiga, koje su priredili i svim komentarima i registrima opremili Gojko Tešić i Iva Tešić. Odmah da naglasim, reč je o tekstovima koji, sa retkim izuzecima, nisu dosad našli mesto u prethodnim izdanjima ovog pisca.
I tačno toliko traje muk naše književne javnosti, u štampanim medijima (sem jednog izlaganja sa okruglog stola u Ivanjici) ni slovom nije obeležen ovaj poduhvat.
Nije se ni čuditi tom neveselom faktu, jer to samo pokazuje da je intelektualna i moralna dijagnoza Radomira Konstantinovića bolno tačna: Iskustvo nam je palanačko, prva rečenica njegovog kapilatnog dela „Filosofija palanke“ (1967), koje je u novijim godinama bilo stalna meta kohorte nacionalistički probuđenih delatnika, koji su od odbrane „srbstva“ načinili lako unovčiv hobi.
Objavljivanje 33 toma (izdanje Fondacije Stanislav Vinaver, Šabac- DanGraf, Beograd) iz pera romanopisca, esejiste i filozofa Radomira Konstantinovića (1928-2011) je civilizacijski poduhvat čiji se značaj može meriti samo sa objavljivanjem celokupnih dela Stanislava Vinavera (18 tomova, u izdanju Službenog glasnika, 2013-2015). I nije slučajno da iza oba poduhvata stoji sabirački, priređivački i urednički trud dr Gojka Tešića. U našoj haotično udešenoj kulturi, ono što bi bio zadatak akademija, naučnih instituta, dolazi kao podvižnički poduhvat pojedinca. Ako se nađe i ako majka rodi.
Ogromna intelektualna radoznalost, spremnost da se prihvati izazov temeljnih dilema savremene kulture na vetrometini, kulture uvek na udaru političke instrumentalizacije i „zahteva dana“. Samo je još Vinaver mogao da bude visoki uzor ove vrste esejističkog traganja u širokom tematskom rasponu od klasične grčke tragedije do osetljivih moralnih izazova našeg vremena, nakon holokausta i „izdaje intelektualaca“, o kojima su pisali Blanšo, Poper i Kolakovski, da pomenemo samo neke.
Ono što povezuje sve ove tekstove u žanrovskom ključu je – esej, upravo onako kako je ovu vrstu pisanja utemeljio otac modernog eseja Mišel de Montenj (1533-1592). Jer upravo je ovaj Šekspirov savremenik, povučen u svojoj kuli u Bordou, ispisivao utiske svojih lektira.
Neće biti da pre Montenja nije bilo glosa, parergi i paralipomena, koje nagoveštavaju tematsku i oblikovnu osobenost eseja, ali tek je Montenj imenovao i dao smer onome što čini ovu vrstu pisanja izazovnom i jedinstvenom. Na prostorima jugoslovenskih kultura, a samo nas to u ovom času ozbiljno obavezuje, pre Vinaverovog posthumnog otkrića, sličnu sudbinu su imali Matoš i Ujević, koji su tek sredinom šezdesetih dobili celokupna dela (Matoš u 20, a Ujević u 17 tomova), stavljajući pred istoričare i tumače književnosti zadatak da se preispita kanon nacionalne književnosti. Slično bi se nametalo posle Vinaverovih i Konstantinovićevih sabranih dela, ali zasad, uzimajući u obzir stanje naših književnih katedara, slutnje u ovom smeru su neizvesne.
Pre pomenutih autora kod nas su eseje ubedljivo ispisivali Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski, Marko Ristić, Dušan Matić, Miodrag Pavlović, Jovan Hristić, neki od njih samo povremeno i uzgred, a u vrhu, po mom skromnom sudu, stoji neverovatna obaveštenost, uvek prisutna lucidnost i stilska lakoća Sretena Marića, koji je ispisao dvadesetak esejističkih knjiga, i među njima, kao najvažnija, ona koja govori o samoj umetnosti eseja (Proplanak eseja).
Među Konstantinovićevim savremenicima najbolje eseje su pisali Umberto Eko, Italo Kalvino,
Džordž Stajner (desetak njegovih sjajnih knjiga čeka da nam ih neko u prevodu otkrije). Isto važi za velikog australijskog svaštara Klajva Džejmsa (1939), kod nas potpuno nepoznatog, koga su britanski kritičari proglasili „engleskim Montenjem“. Jedna od njegovih kapitalnih knjiga, „Kulturna amnezija“, je esejistički rečnik najznačajnijih autora naše kulture, od Aristotela do Hajdegera.
Kao što je njegov veliki predak pre četiri stoleća sedeo u svojoj kuli iznad Bordoa i ispisivao utiske o lektiri dostupnoj u njegovom vremenu, Radomir Konstantinović je između 1966. i 1981. sedeo ispred mikrofona Radija BGD 3 i izgovarao svoje utiske o svojim lektirama (knjige, časopisi, kulturne rubrike). Iz sopstvenog iskustva znam da je stalni termin bio petkom, tačno u 22 sati. I onda je piščev glas, koristeći neki od mogućih povoda nudio analitički pogled, razmišljanje, opredeljivanje između različitih dilema naše epohe. I tako, od aprila 1966 do januara 1981, gotovo bez prekida.
U ovim trima knjigama našlo se oko 200 eseja, na približno 1.500 stranica (ne hvatajte me za brojku, tu sam uvek nepouzdan). Bilo je možda dvostruko više radisjkih obraćanja, ali u porodičnoj arhivi (zahvaljujući najpre požrtvovanom trudu Milice Konstantinović) nađeno je koliko je nađeno, u arhivi radijskoj sačuvano je samo nekoliko snimaka (tada su se programi brisali sa magnetofonskih traka, zbog uštede). Razgovarao sam sa nekim od preživelih radijskih urednika, ništa pouzdano nisam novo doznao, a neki tonski snimatelji se sećaju da je ponekad Konstantinović stizao na snimanje emisije bez napisanog teksta, izgovarajući svoj tekst bez ijednog zastoja ili zabune.
Posle tolikih decenija i strašnih događanja, utešno je da je spaseno i ovo što je sada u trima kabastim knjigama (izvrsno tehnički opremljenim i dobro ukoričenim, što se sve ređe u nas zbiva).
Pisac razmišlja o mnogim osetljivim pitanjima književnog života i smrti, o teorijskim i poetičkim temama, o Sofoklu, Danteu, Rableu, Beketu, Hajdegeru, Traklu, Paundu, Špengleru, Židu, Prustu, Valeriju, Eliotu, i desetinama sličnih literarnih i filosofskih umova.
I, naravno, mnogi naši pisci su ovde stavljeni pod analitičku lupu, a posebno se Konstantinović više puta vraća svojim uzorima i duhovnim precima, Vinaveru, Lazi Kostiću, Crnjanskom, Dušanu Matiću, A. G. Matošu, Ujeviću… I uvek su ti uvidi meditativni, otvaraju nove horizonte, nude odbranu neizrečenog i nagoveštenog od književne dogme.
Pročitajte još
U eseju „Montenj, mlađi od najmlađih“ (tom 2, str. 464-472, 9. juni 1972) Konstantinović još jednom (ima o Montenju na više mesta ranije i kasnije) sagledava ovog velikog preteču iz neobičnog ugla. Dodajem odmah da celokupna Montenjeva dela (4 knjige) još nemamo u srpskom izdanju, a pre petnaestak godina u Zagrebu je objavljeno uzorno izdanje sa celokupnom kritičkom aparaturom. Konstantinović se ne bavi Montenjevim biografskim podacima (1533-1592, samoća u porodičnoj kuli sa 1.500 knjiga), niti školskim otkrićima da je svoj analitički skepticizam gradio na lektiri Pirona, Vergilija, Plutarha… Konstantinoviću je sada bitno da otkrije kako se Montenjeva misao kreće u stalnom diskontinuitetu (nema tu ono poslovično: uvek sam mislio), u stalnom prelazu iz jednog misaonog stanja u nešto drugo. Zato je našem piscu važno Montenjevo priznanje: „Ne mogu uvek da se setim svoje prvobitne zamisli. Ne znam šta sam hteo reći“. Zato u ovom čitanju vidimo Montenja u stalnom kretanju, odmicanju od ranijih stoičkih tvrdnji, pribegavanju strašnoj slobodi potrage za novim saznanjima, mimo utabanih puteva.
Ovo trotomno izdanje Konstantinovićevih eseja, koje nam je stiglo nakon prvih pet esejističkih knjiga, možemo čitati na preskok, kako se obično čitaju enciklopedije i autorski rečnici.
Veliki poziv na intelektualnu gozbu!
