Od kada postoje memoari slavnih, postojali su i pisci iz senke. Ali, kada je u pitanju fikcija, stvari postaju komplikovanije…
Nikoga zaista neće iznenaditi činjenica da princ Hari nije seo za pisaću mašinu i napisao svoje memoare „Rezerva“, čak i pre nego što je otkriveno da ih je napisao pisac, novinar, memoarista JR Moehringer. Kejti Prajs nije krila svog pisca iz senke, pokojnu Rebeku Farnvort, koja je napisala ne jedan, ne dva, već četiri Kejtina memoara, dok je život muzičara Kita Ričardsa zabeležio Džejms Foks.
– Kada slavna ličnost objavi autobiografiju, postoji implicitno razumevanje da je verovatno nisu napisali – kaže romanopisac Ajša Malik, koja je radila kao pisac iz senke.
Ali, šta je sa najnovijim trendom književnosti: romanom slavnih? Da li pravila koja važe za memoare slavnih ostaju ista kada je u pitanju fikcija koju su napisali pisci iz senke? Na kraju krajeva, memoari su zbirka priča koje jasno pripadaju određenoj osobi – ko ih je zapisao nije toliko važno, sve dok su sama iskustva stvarna. Ali, zar ne postoji razlika između memoara i romana napisanih iz senke?
Oduvek je bilo poznatih ljudi koji su pisali beletristiku, ali početkom 2020-ih došlo je do potoka koji se pretvorio u poplavu. Od Ričarda Osmana do Antona Du Bekea, preko Toma Henksa i Itana Hoka, do Širli Balas, čini se da nema slavne ličnosti koja će odbiti priliku da napiše roman za odrasle. Svet dečjih knjiga takođe je prepun poznatih autora, uključujući Alešu Dikson, Džejmija Olivera i Kolin Runi.
– Pisanje fikcije koristi drugačiji mišić od pisanja memoara – kaže pisac iz senke Šenon Kajl, koja je sa Tinom Lajons osnovala agenciju za pisce iz senke.
Kako je objasnila, u nekim slučajevima, slavna ličnost će smisliti labav zaplet i pisac mora da se snađe.
– Uključenost varira u zavisnosti od slavne ličnosti. Mali broj zaista ume da piše i njihovom radu je potreban samo urednik koji će mu pomoći da ga oblikuje, ali većina ljudi u svetu, slavnih ili ne, ne može da napiše bestseler roman bez tima ljudi iza sebe – ističe Kajl.
Tina Lajons kaže da je za početak pitanje da li je pisanje iz senke etično?
– Da biste odgovorili na ovo, morali biste da pogledate tri uključene strane: senku, autora i čitaoca. Sa tačke gledišta „senke“, ovo je poslovna transakcija, oni prodaju svoje veštine pisca, tako da se ne razlikuje od bilo koje druge poslovne transakcije. Isto se može reći i za autora: zamolili su pisca iz senke da napiše ono što bi oni rekli da su imali vremena, veštine ili strpljenja da to napišu. Mesto gde bi linije mogle postati malo zamućene je kada je u pitanju čitalac. Većina ljudi zna i prihvata da je većina ne-fikcije napisana uz pomoć pisca iz senke. Žanr drame i fantastike slavnih nije tako jasan i stoga čitaoci neće biti toliko svesni ove saradnje.
Neke poznate ličnosti eksplicitno govore o tome da koriste pisce iz senke za svoje knjige. U slučaju knjige Nadje Husein „Tajni životi Amirovih sestara“, kao saradnica napisana je Ajša Malik, tačnije „pisala Nadja Husein sa Ajšom Malik“. Da li je ovo prava podela rada u stvaranju romana i šta je tačno pokriveno tom rečju „sa“? Konkretno za ovaj roman, Malik se našla sa Huseini kako bi smislila viziju romana – priču, likove, teme…
– Tada sam dobila šablon koji sam koristila za pisanje – kaže Malik.
Slično je i sa romanom voditeljke i bivše igračice Širli Balas „Ubistvo na plesnom podijumu“ koji izlazi u oktobru. Nakon što je objavila memoare koji su napisani rukom pisca iz senke, Balas je otkrila brojne priče iz života i karijere. Ona je želela da te priče stavi u roman, ali je bilo jasno da njena stručnost ne leži u pisanju, i da zasluge treba pripisati Šili Meklur.
– Objavljivanje romana nije poznato po tome što sam ga ja napisala. Jer nisam. Svoje ideje sam govorila Šili, a ona ih je oživela. Ona je profesionalac, ne ja – kazala je Balas.
Međutim, Širli Balas je retkost. Mnoge poznate ličnosti koje objavljuju fikciju neće nikada javno o tome govoriti, jedino ako se baš zadubite u stranice na kojima je zahvalnost možete naći nekoliko crtica o piscu iz senke. Slavna ličnost koja se našla u centru spekulacija o autorstvu romana je Rob Rinder, čija je knjiga „The Trial“ nedavno objavljena. Na stranicama „zahvalnosti“, on pominje novinarku Emily Fairbairn.
Na pitanje „Gardijana“ da li je Rinder koristio pisca iz senke i kakva je bila Emilina uloga, njegov izdavač „Penguin Random House“ je rekao:
– Ovo je Robova knjiga zasnovana na njegovom ličnom (iako izmišljenom) iskustvu u baru. Radio je zajedno sa svojim urednicama Emili Fairbairn i Emili Grifin na stvaranju upečatljivog romana. Staviti Roba u istu kategoriju kao „roman poznatih ličnosti iz pera pisca iz senke sa malo učešća“ je nepravedno i neistinito.
Ali, da li čitaoce zaista zanima da li je roman napisala slavna ličnost? I treba li?
Ketrin Riv profesor kreativnog pisanja i objavljivanja na Univerzitetu „Anglia Ruskin“, kaže da ne misli da „čitaoci žele da znaju o detaljima i slojevima uređivačkih i izdavačkih procesa“. Malik kaže da ako čitalac „uživa u knjizi, da li je onda zaista važno ko ju je napisao“, ali, i dodaje:
– Postoji obmana u celom procesu, posebno u doba kada je autor postao jednako važan kao i pisanje. Kada autor govori o knjizi koju je navodno sam napisao, u suštini laže publiku. Generalno, ipak mislim da ljudi ne vole laži.
Bez obzira da li čitaoci znaju ili da li im je stalo da li su neki od romana o slavnim ličnostima zaista napisani njihovom rukom, jasno je da postoji ogroman apetit za njima. Bar za sada.
– Sjaj slavne ličnosti će se uvek prodavati više, a to je životna činjenica u svakoj pojedinačnoj industriji. Slavni autori definitivno imaju svoj trenutak, ali kao i sve stvari, ovaj trend će na kraju opadati i možda nestati – zaključuju sagovornice.
Bonus video: Memoari princa Harija
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar