Uživam u ljubavi koju osećam prema ljudima, prirodi, životu a pokušavam da promenim strogost prema sebi i svojim učincima. Napokon sam shvatila da treba biti nežan prema sebi, život je dovoljno težak pa ne treba da ga dodatno činimo još težim, iskrena je u razgovoru za Nova.rs glumica Branka Katić, jedna od naših najangažovanijih glumica.
Za njom je turbulentan period, kako kaže, pun tuge ali i velikih izazova i radosti.
– Ushićena sam zbog povratka pozorištu, tačnije uskakanja u predstavu “Sumrak bogova“, koje me je, kako se prvo igranje bližilo u jednom periodu potpuno paralisalo od straha. Ali, taj osećaj je na kraju prerastao u fantastičan – priča nam Branka koja je verovala u sebe, ali dve decenije odsustva sa scene doneli su strepnju da neće uživati od količine stresa koju je imala.
Međutim, nastavlja rapoloženo, sve je pobeđeno i na kraju su sve tri predstave na letnjoj sceni “Arena” Beogradskog dramskog pozorišta prošle izvanredno.
– Premijere se zaista ne sećam, osim da znam da sam sve dala od sebe i da nisam ništa pogrešila. Na drugom igranju sam se opustila, rasterećena što je premijera prošla. Počela sam lagano da uživam, i da pravim tu ulogu zaista svojom.
A na trećoj predstavi sam osetila da proživljavam emotivni tok iz scene u scenu i sada sam nestrpljiva da nastavimo da igramo dalje, pošto se u tom izuzetnom ansamblu glumaca osećam potpuno sigurno i slobodno da nađem i još više stvari koji će tu nesretnu baronicu Sofi učiniti potpuno mojom.
Ovu predstavu smatra izuzetnom jer je potresna, poučna i dan-danas aktuelna.
– Jagoš Marković je pokazao kako u jednoj porodici ima premalo ljubavi a previše ambicije i želje za moći, prevlasti, nehumanih interesa, kako deca koja rastu u takvom okruženju najviše stradaju – a deca ništa nisu kriva – objašnjava Katić koja, kako se nama čini, sa lakoćom odgovara na sva iskušenja.
A ta lakoća, dodaje s osmehom, ne dolazi sama od sebe nego od toga što uradiš domaći onako kako treba.
– Ja sam, pogotovo što sam sve starija, sve odgovornija i bitno mi je da bilo koji povereni posao uradim najbolje što mogu. Ne samo iz poštovanja prema svojoj profesiji i kolegama, nego i prema sebi. Da to vreme koje ćemo provesti zajedno na nekom projektu ne traćimo jedni drugima, nego da probamo da iznedrimo nešto najbolje, da odamo odu i svom poslu i svojoj umetnosti i našoj posvećenosti onome sto volimo. Vredna sam u pripremi, uvek volim da imam nešto na šta mogu da se skoncetrišem i čemu mogu da se posvetim. Volim da se dobro spremim za ulogu jer mi to onda daje veliku slobodu kada krenemo da radimo – objašnjava jedan od razloga svog uspeha u karijeri.
Priznaje da ju je popularnost opterećivala samo u početku, kada je otkrila prve znake da je prepoznaju na javnim mestima.
– Bila sam mlada glumica i shvatila da me odjednom svi gledaju , posmatraju s kim sam, kako izgledam, kako se ponašam, šta sam naručila u restoranu. Ta ljudska radoznalost je nekad i simpatična, a nekad apsurdna, jer mi smo samo ljudi kao i svi s druge strane ekrana. Ali sa godinama sam shvatila da to nešto što sam ja, a što je kroz te uloge koje sam igrala komuniciralo sa mojom publikom, u stvari razlog zašto imam one koji me vole i više me to ne opterećuje. Štaviše, zahvalna sam da to čime se bavim, a što jeste usko vezano za naše duše, za to ko smo i kakvi smo, i šta nas boli, šta nas raduje, da ti likovi komuniciraju sa publikom i da bude određena osećanja kod drugih – priča Branka.
Priseća se da su ljudi, kad bi je videli, prvo počeli da se smeju:
– Pitala sam ih zašto se smeju, šta je smešno, našalila bih se i uzvratila osmeh – jasno mi je da je to od nekog milja. Ne mislim da sam po svačijem ukusu dobra glumica, niti to očekujem. Kao što se ni svaka slika neće dopasti svima, kod nekog probudi divna osećanja a drugi će proći pored nje kao da je prazan zid. Tako je i u ovom poslu. Uživam da budem u tuđoj koži samo onda kada glumim. Privatno, ne trudim da se uklopim u bilo čiju ideju o tome kako glumci izgledaju, kako se ponašaju. Previše volim da živim u istini da bih pokušavala da se pretvram da sam neko ko nisam.
Njen talenat je odavno prerastao granice ovih prostora, tako da već godinama unazad ima zapaženu internacionalnu karijeru.
– Nikada nisam imala osećaj inferiornosti ili mislila da manje znam od svojih kolega u svetu. Nekada su neki mladi asistenti režije umeli da se ponašaju kao da znaju nešto više i imali neki stav koji mi se nije dopadao, ali posle par dana shvate da dobro znam svoj deo posla i kako sve funkcioniše, da umem da radim to što mi je povereno – komentariše Branka i dodaje da bilo gde da radi veoma joj je bitna atmosfera na snimanju koja dolazi od vrha, od reditelja.
Imala je sreće, nastavlja, što je radila sa vrhunskim stvaraocima, koji se ni jednog trenutka nisu ponašali kao da su bolji od drugih članova ekipe.
– Izdvojila bih posebno tu fenomenalnog Dalibora Matanića sa kojim sam radila tri sezone meni najomiljenije serije na planeti “Novine”. To je projekat na koji sam beskrajno ponosna, mislim da smo napravili odličnu seriju koja ima toliko toga da kaže o ovom vremenu sadašnjem. On je neko ko nije nikada nikog ni popreko pogledao, ni viknuo a kamoli javno ponizio, uvek bi sa najvećim osmehom dolazio na set i držao nas sve na prstima u toj nekoj kreativnoj energiji i slobodi a opet sve uz neku neviđenu lakoću. A sećam se, na primer, nekih engleskih reditelja koji su bili toliko hladni, prepuni nekog autoriteta koji je izgledao samo pompezno, isprazno. A od atmosfere u ekipi i te kako zavisi kako će nešto na kraju izgledati.
Po njenim rečima, u inostranstvu se uloge najčešće dobijaju preko audicije, osim ako niste neko veliko ime, pa vaše angažovanje garantuje unapred veliku gledanost.
– Audicija je odličan sistem jer na licu mesta možeš da pokažeš šta umeš i da se nadaš da se to uklapa u njihovu verziju priče. Razlike su, u odnosu na rad kod nas, u nekoj disciplini jer za njih vreme je novac i u tom smislu nijedan minut ne žele da potroše a da nisu najproduktivniji. Nekada su ekipe ogromne pa se nađeš u moru ljudi kada svako strahuje od onog ko je iznad njega. Prosto postoji hijerarhija i taj pritisak da se sve završi u dato vreme. Kod nas je atmosfera opuštenija, reditelji imaju veću kreativnu slobodu da naprave projekat baš onako kako žele. Kad je reč o organizaciji, nama disciplina nije jača strana, tako da se snimanje nekad razvuče. To je posledica drugačijeg odnosa prema vremenu. Mi smo jako nadaren svet i sa mnogo manje novca uspevamo da napravimo izuzetno kvalitetne sadržaje – smatra Branka.
Kada govori o situaciji glumačke profesije kod nas primećuje da njene kolege da bi opstale često rade više stvari u isto vreme.
– Na Zapadu bi to bilo nemoguće da snimaš nešto a uveče igraš predstavu, pa ujutru opet ideš na snimanje, pa se uveče vraćaš u pozorište. Niko ne bi uzeo glumca koji radi u pozorištu i dao mu ulogu ili obrnuto, jer je to riskantno. Osoba koja radi dan i noć više je podložna povredama ili gubljenju dobrog zdravlja a naši glumci su prinuđeni da rade previše.
Na pitanje šta je generalno brine u ovom svetu koji sve manje liči na onaj iz našeg detinjstva, Branka je odgovorila da je to đubre na planeti.
– Sada zvučim kao Endi Mekdauel u filmu “Seks, laži i video trake“. I onda kada sam ga gledala kao klinka u bioskopu pomislila sam kako je to istinito, saosećala se sa njom. A sada, nakon toliko godina stvarno mislim da je vreme za pravu paniku kod svih nas od svog tog preteranog zagađivanja planete u kojem svi mi i dalje neprestano učestvujemo.
Što se tiče korone, optimista je. Pandemija ju je zatekla u porodičnom domu u Engleskoj.
– Na samom početku, kada smo kao i svi bili zbunjeni i zatečeni tim virusom, mojoj najmilijoj prijateljici u Londonu Katarini Mutić bio je rođendan. Njena ćerka je bila u Škotskoj, ona je ostala sama i ja sam shvatila da ja sa mojom Kajom želim da provedem dan i na zaprepašćenje mog supruga i uz tiho razumevanje moje dece koja je mnogo vole, otišla sam i provela divno vreme sa njom. Mislim da to ide malo od onog našeg derta srpskog, ma važno je da danas proživimo super, a sutra šta bude – priča Branka.
Ona dodaje da misi da je još u martu preležala koronu jer je dugo imala neku prehladu i tada je izgubila čula ukusa i mirisa.
– U Londonu je jedna moja druga prijateljica Engleskinja krizirala i rekla da ne može više da bude u izolaciji, i ja sam je pozvala da dođe kod nas, opet na zaprepašćenje mog supruga. Ona je došla, zagrlila me i rekla: „Hvala ti Branka, ovaj zagrljaj mi je bio toliko potreban“. Ne ljubimo se mnogo, ali grlimo se kao nekada. Dokle god peremo ruke, nosimo maske da zaštitimo i sebe i druge i verujem da će ovaj virus da se umori, oslabi i prođe.
Kao što je važno šta čitamo, šta gledamo, dodaje. Ne zanima je, kaže, žuta štampa i šta se desilo u rijaliti programima.
– Ne mogu da ih smislim od kada su počeli, ne razumem taj voajerizam.
Ove godine, ako bioskopi prorade, a producentske kuće odluče da puste filmove koje je radila, imaće tri naslova: „The Roads Not Taken“ Sali Poter, “The King’s Man” Metjua Vona i “Nije loše biti čovek” Dušana Kovačevića.
– A uskoro treba da počnu pripreme za seriju “Advokado“ sa vrhunskom glumačkom ekipom koju čine Ljuba Bandović, Mirjana Karanović, Mira Banjac, Nikola Pejaković koji je i pisao scenario i kome se beskrajno radujem i volim ga i dobar mi je drug, divan je tip. Baš se radujem tom projektu, verujem da će biti kvalitetan – rekla nam je na kraju Branka Katić.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare