Boris Rašeta o manje poznatom Paveliću: Detalji iz privatnog života zločinca

Kultura 08. sep. 202121:30 > 09. sep. 2021 12:06
Podeli:
Ante Pavelic i Boris Raseta
Ante Pavelić i Boris Rašeta Foto:Roger-Viollet / Roger Viollet / Profimedia/Goran Stanzl/PIXSELL

Knjiga poznatog zagrebačkog novinara o ustaškom poglavniku "Ante Pavelić - mračni um u vremenima zla“ uskoro će se pojaviti pred srpskim čitaocima u izdanju beogradskog Portalibrisa. Delo donosi do sada nepoznate detalje iz života ratnog zločinca koje je Rašeta “iskopao” u Hrvatskom državnom arhivu.

– Osim za relativno uzak krug poštovalaca, on je simbol radikalnog zla. No, kakav je on, zapravo, čovek, postavio je sebi pitanje poznati zagrebački novinar i publicista Boris Rašeta kada je krenuo u pisanje ove knjige koja se u hrvatskom originalu zove „Ispovijed iz pakla – ispon i pad Ante Pavelića“.

Knjiga Borisa Rašete „Ante Pavelić – Mračni um u vremenima zla“. Foto: Promo

Rašeta je do sada u Srbiji objavio knjige o kontroverznom obaveštajcu Mustafi Golubiću i slavnom banditu Jovi Stanisavljeviću Čarugi.

– Kad sam ušao u Hrvatski državni arhiv i dobio dosije Ante Pavelić – koji ima oko 2000 stranica – začudio sam se da su svi detalji njegova privatnog života u našim istorijskim knjigama, lijevim i desnim, socijalističkim i postsocijalističkim, zaobiđeni, ispušteni. Ni Bogdan Krizman, ni drugi istoričari, nisu ih smatrali važnima pa sam shvatio da sve to čeka mene.

Šta je to novo što možemo saznati o njemu u ovoj knjizi?

– Puno toga. Meni je bio najzanimljiviji moment kad, par dana pre pada Nezavisne Države Hrvatske, dr Vladko Maček traži sastanak s njim. Maček je deo rata proveo u Jasenovcu, a deo u konfinaciji, čuvao ga je lično Vjekoslav Luburić Maks. Dakle, najvažniji politički Hrvat, šef HSS-a kojeg sledi preko 80 posto Hrvata, želi se naći s njim jer je sudbina nacije na kocki. Pavelić mu daje 15 minuta, a šef njegove garde, Poglavnikova tjelesnog sdruga (PTS), Ante Moškov, ugleda ga slučajno u centru grada, u Bauerovoj ulici, kako ulazi u neki privatni stan iz kojega izlazi nakon sat vremena, a sledi ga neka raščupana i histerična žena. Poglavnik je bio u “galantnoj poseti“, zaključuje Moškov, a sudbina države ga ne zanima… U dosijeu je more pikantnih detalja. Pavelić je u emigraciji, u Firenci, smišljao perpetum mobile, učio turski i čitao krimiće. Kao student je ispijao po 20 piva dnevno… Obožavao je Nikolu Pašića i hteo je da pravi hrvatsku radikalnu stranku. More je takvih detalja. Pavelić je, inače, bio šarmantan, harizmatičan čovek. Govorio je jezike, znao se ponašati, bio je lukav.

Za razliku od hrvatskog, u srpskom izdanju imamo i važan dodatak, o čemu se radi?

– Radi se o Pavelićevom portretu kojeg je napisao vojskovođa Slavko Kvaternik. Reč je o čoveku koji je proglasio NDH. a potom, nakon samo godinu dana, sa sinom Didom morao da beži iz Hrvatske, u Slovačku. Kvaternikov je portret Pavelića sjajno napisan, lucidan, pronicljiv – na autorovu žalost, pronicljivost je pokazao prekasno, tek kad je Pavelić njega i sina učinio političkim mrtvacima. Slavko Kvaternik opisao je sve psihičke osobine koje su Antu Pavelića u jednom trenutku učinile gospodarom života i smrti u Hrvatskoj.

Hrvatsko izdanje Rašetine knjige o Paveliću. Foto: Promo

Kakva je percepcija Ante Pavelića danas u hrvatskom društvu generalno? Da li je novo vreme donelo i drugačije poglede ili je njegov lik zacementiran kao izrazito negativan?

– Ovo drugo. Pavelić nije samo kreator zločinačke politike, on je i čovek koji je Musoliniju dao Istru, Split, Šibenik, Benkovac, ostrva… Ima radikala koji ga brane i pokušavaju rehabilitirati, ali to je nemoguća misija.

Zanimljivi su delovi knjige iz Italije, mnogi ovde ne znaju ništa o Pavelićevom životu tamo, a ni o tamošnjim dugogodišnjim pripremama ustaša za stvaranje NDH. Da li je sve to Musolini ohrabrivao i negovao?

– Ante Pavelić bio je stoprocentna Musolinijeva marioneta. Za dogovore sa dučeom nije znao ni jedan njegov saradnik. Jasno je i zašto. Da je bilo kome spomenuo kako će, u zamenu za dolazak na vlast, dati Dalmaciju, ostao bi i bez vlasti i bez glave, verovatno.

Kakav je uticaj na Pavelića imala njegova žena Mara? Često je u knjizi spominjete?

– Strahovit, presudan. Mara Pavelić znala je govoriti “jebem ti Hrvatsku u kojoj moj Ante nije Poglavnik.” Mara je bila pohlepna, škrta – Pavelić nije bio škrtac – ambiciozna, prototip žena koje smo pre i posle viđali u šekspirijanskom teatru i u našim životima. Šteta je što o njoj nije izašla ni jedna istorijska studija.

Boris Rašeta. Foto: Goran Stanzl/PIXSELL

Kako je i zašto veliki Krleža preživeo Pavelića?

– Zato što je Pavelić bio dovoljno pametan da shvati kako mu pogubljenje najvećeg hrvatskog pisca u istoriji ne bi bilo pametno. Krleža je tad, to nije nevažno, bio partijski neprijatelj, izopštenik. On od 1937. do 1941. nije odobravao ništa od komunizma – ni procese koji su vođeni u Moskvi, ni slanje dobrovoljaca u Španiju, ni politiku vrha partije, to jest Tita, koji su šutke gledali streljanja mase jugoslovenskih komunista, da bi ih kasnije odobravali u partijskom listu “Proleter”. Krleži je Pavelić pred kraj nudio važne pozicije u nacionalnom teatru, na sveučilištu itd, ali ovaj nije prihvatio jer je znao da je s NDH svršeno. Čak je Paveliću rekao “Vi znate da sam ja srpski zet”; to je naravno mogao reći 1944, ali ni u ludilu 1941. godine. Inače, mislim da je Krleža izmislio da bi ga partizani likvidirali da je tad otišao u šumu – pa njegov je najbolji prijatelj bio Tito, a nisu ga ubili ni Pavelić, Dido Kvaternik i Luburić, pa zašto bi ga ubili drugovi koji su s veseljem primali u partizane čak i klasične hrvatske nacionaliste kakav je bo Nazor? Krleža je između dva rata bio najslavniji jugoslovenski komunista, a ako Pavelić nije bio budala da ga strelja, Tito je to bio još manje. Inače, Krleža je Paveliću rekao kako misli da ga je spasio Mile Budak, a Pavelić je rekao: „pa valjda sam i ja tu nekog vraga doprinio“.

Pavelić je, za razliku od svojih bliskih saradnika, doživeo lepe godine, 70 godina nije malo. Može se reći da je osim atentata koji je preživeo u Argentini, prošao bez kazne u svakom smislu i proživeo relativno lagodan život?

– Kraljev sud ga je osudio na smrt. Sudelovao je u organizaciji atentata na Aleksandra, koji je uglavnom bio delo Dide Kvaternika. Neko je vreme proveo u Musolinijevom zatvoru, koji je za njega bio deluks. Utamničen je kako ga Musolini ne bi morao izručiti Francuzima. Imao je u Firenci lepu, otmjenu vilu, deca su išla u najbolje škole, dok je Mara smišljala kako da Paveliće učini dinastijom – razmišljali su i o krunisanju, tvrde saradnici. Kasnije je u Argentini živeo ugodno, ne preterano bogato, družio se i s Milanom Stojadinovićem. Mogli su se dogovoriti oko svega, samo ne oko granica NDH i Srbije. Ne znam je li taj život bio lagodan – s toliko zločina na duši…

Gledali ste „Senke nad Balkanom“ gde mladog Pavelića glumi sjajni zagrebački glumac Bojan Navojec. Kako je po vama napravljen taj lik u seriji, koliko je verodostojan?

– Bojan Navojec me fascinirao fizičkom sličnošću. Ante Pavelić je, ne njegovom zaslugom mislim, već je takav bio scenario, ispao dopadljiv – onakav kakvim ga je video srpski general Đukić, utemeljivač srpskog olimpijskog pokreta. Tu fazu Pavelićeva života, kad je još bio advokat, ne poznam, pa ne mogu reći koliko je vjerodostojna uloga.

Sledeća knjiga koju spremate je o „jednom jedinom“ Josipu Brozu Titu. Tu verovatno ima dosta posla, a i do sada je već puno toga o njemu pisano. Pre nekoliko godina, na primer, pokojni Denis Kuljiš i Vilijem Klinger i njihov „Titov tajni imperij“. Šta će nam novo doneti vaša analiza lika i dela?

– Tita su pisci, odnosno istoričari, portretisali na dva načina. Ili kao političara, ili kao ljubavnika, neki kao sveca, drugi kao zločinca. Čoveka od krvi i mesa nismo videli. Mene je zanimalo kako je Tito pokapao svoju decu – troje ih je umrlo ne dočekavši drugi rođendan – kako je menjao pelene, kakav je bio otac, muž, ljubavnik, kad je plakao, ali i kako se nosio s onim što Karl Jaspers zove “granične situacije” – kako je proživljavao drame – Moskvu, Sutjesku, ustanak, Drvar, Zdenku, Jovanku… Kako je doživeo 88 godina hodajući kroz dolinu smrti, samo sa dijabetesom. Imao je, kako kaže Krleža, “ormalan krvni tlak“. Nastojao sam spojiti dve dosad strogo razdvojene dimenzije njegove ličnosti, političku i privatnu. Mislim da je to najveća karijera 20 veka – on je bio sluga, bravarski šegrt, a kad je umro, na sahranu mu je došao ceo svet, čovečanstvo nikad nije videlo ništa slično. Kako je to uspeo? Priče o tome kako je bila presudna saradnja sa sovjetskim službama je glupost, neopevana. „Karakter je čovekova sudbina“, kaže Heraklit. Ja sam nastojao ispitati kakav je bio taj karakter. Čitaoci će oceniti koliko sam u tome uspeo.

Komentari

Vaš komentar