0
Nije lako da razumete šta vam pričam, a da vam ništa verbalno ne kažem, reči su baletskog igrača i koreografa Miloša Isailovića za Nova.rs uoči večerašnje premijere (20) komada "Životinjska farma" u Bitef teatru. Biće ovo prvi put u svetu da je kultno delo Džordža Orvela "pretvoreno" u plesni komad.
Isailović je više od decenije u svetu igre kao solista Narodnog pozorišta i član Bitef dens kompanije. Iza njega su glavne uloge u kapitalnim delima, ali je igrao i na scenama po svetu, uključujući i čuveni Boljšoj. Kao koreograf postavio je nagrađivane plesne komade „Dunjaluk“, „Magbet“, „Stranac“…
Autentičan ambijent Zornića kuće, etno domaćinstvu u selu Baćevac u kojem smo razgovarali, bio je poput adekvatne scenografije „Životinjske farme“ o kojoj je Miloš Isailović pričao za Nova.rs.
– Želeo sam da se koncentrišem na temu i srž knjige „Životinjska farma“ – pitanje podređenog i nadređenog. Nisam želeo da banalizujem dijapazon likova tog dela, već sam se opredelilo samo za svinje i ovce, jer su, po meni, personifikacija čoveka 21. veka. Kao i u knjizi, ovce su te zbog kojih se ceo savez jednakosti farme i raspada. Upravo su one te koje će uvek slepo da slušaju sve što im se kaže, pa makar to značilo da zajedno u grupi srljaju u katastrofu. S druge strane, tu su svinje koje se od obične domaće životinje uzdižu na dve noge i kreću da vladaju farmom još gore nego što je vladao čovek koga su na samom početku te životinje zbog nejednakosti, maltretiranja i izrabljivanja proterale sa tog istog mesta – objasnio je Isailović.
Ovce su, kako je podsetio, razlog zašto je kasnije ustanovljen slogan „Sve životinje su iste, samo su neke jednakije od drugih“:
– Mislim da smo svi mi ovce. Neću nikoga da vređam, niti da upirem prstom, ali diktatura i ponašanje sistema, koje doživljamo na dnevnom nivou, upravo je ta svinja.
Na pitanje da li ostavlja izbor da ovca odluči da bude „crna“, kaže:
– Ako gledamo na nas kao jedinke, sve je, naravno, stvar izbora – kojim putem odlučimo da idemo i da li želimo da budemo drugačiji, ali, na globalnom nivou, u kolektivu, nažalost, mislim da smo uključeni u sistem preživljavanja. Izlaza nema, ako će da bude iniciran tom jednom grupom. Sve više uočavamo da se ne pitamo ništa, da ne možemo da damo otpor, možda neki minimalan i prividan, ali za par dana padne sve u zaborav, sve se zataška i zamažu nam se oči. Otuda ovce koje su slepe i najbolje funkcionišu u grupi – ističe.
Sve više, kako kaže, gledamo mlade ljudi koji su pametni i trudili su se da završe više fakulteta, ali ne mogu da se zaposle.
– Naspram njih vidimo zapuštenu, podgojenu, neurednu osobu, mislim pre svega mentalno, koja je na nekoj poziciji i zarađuje više nego neko ko je završio fakultet i radi u „Mekdonaldsu“. Potrebno je samo malo bezobrazluka da se iz blata izdigneš i dođeš na diktatorsku poziciju, a ovce će ostati da klimaju glavom i ne pomeraju se s jedne tačke.
Međutim, komad nije isključivo postavljen s političkog aspekta, jer je, ističe, apolitičan. Iako je svestan da se mnogi neće s njim složiti, veruje da kao „umetnik ne može mnogo toga da promeni“:
– Plesna umetnost ne služi za ukazivanje na dnevnu politiku. Ne verujem u teatar koji se bavi isključivo time. Pozorište je u antička vremena napravljeno da zabavi narod i mi smo tu da se opustite, a ne da dođete i gledate ono što živite po ceo dan. Želeo sam da pokažem odnos podređenog i nadređenog ne samo u društvu, već i u prijateljstvu, porodici, ljubavi…
Tokom nove sezone Bitef teatra, Isailović će u ovom pozorištu postaviti još jedan plesni komad po motivima epske pesme „Zidanje Skadra“:
– Za mene je to jedna od najemotivinih priča s našeg podneblja. Toliko je tragična, bolna i važna. Iako napisana davno, može da referiše i na porodične odnose u 21. veku – koliko su važne ambicija i više pozicije, a nebitno sačuvati ljubav. Zarad materijalnog cilja žrtvuje se sve, pa i porodica i ljubav. Zato će i u našem komadu kao i u pesmi najjači motiv biti pitanje ljudske žrtve po cenu svega – najavljuje koreograf.
Na pitanje koliko je teško da telo prenese emociju kompleksnih dela kakva je Orvelova „Farma“ ili „Zidanje Skadra“, Miloš ističe da je kretanje beskonačno i samim tim nema okvir i stegu.
– Postoji beskonačno načina da se emocija ispolji… Ples ti daje mnogo slobode da govoriš. Pomenute tekstove prati izražajna emocija i telo je najbolji instrument da se prikaže ta bes, bol, nervoza, sreća… Kada dramsko delo obiluje svim tim, meni je mašta puštena i telo govori samo za sebe. Važno je da nemaš strah i sram da koristiš svoje telo i da ga daš „na izvolite“ – ističe i dodaje da, nažalost, sve manje i sam igra, ali svoju karijeru usmerava ka pedagogiji i koreografiji.
Isailović godinama radi kao asistent čuvenog koreografa Edvarda Kluga u Mariborskom baletu s kojim je prošle godine stvarao i u Boljšoj teatru. Poredeći svoje iskustvo u inostranstvu i ovde, naglašava da je nemoguće da se korenito promeni pogled na plesnu umetnost u podneblju gde ljudi nikada nisu dovoljno poštovali pokret i igru.
– Šta da očekujemo u zemlji u kojoj ni narodni ples ni kompanija „Kolo“ nisu podržani kako zaslužuju. Za mnoge su balet i savremena igra „dizanje nogu i valjanje po podu“. Svuda u svetu Beli nacionalni balet je simbol najvažnije umetnosti. Sati bi mi bili potrebni da opišem kako se u svetu brinu o igračima, o njihovom telu, radnom veku… Beneficirani radni staž je zastupljen skoro svuda, a kod nas je to ukinuto. A niko ne može da shvati koliko je to rudarski posao i da moji zgobovi i kičma više nisu isti i šta sam igrao do 40. godine – igrao sam. Zato bi trebalo da nam se omogući prevremena penzija, ali mislim da do toga nikada neće doći – kaže Miloš Isailović i zaključuje:
– Naša zemlja zaista ima velikih talenata i divnih ljudi koji daju svoj život već decenijama na daskama koje, kako kažemo, život znače, ali vi sada možete da ih čujete da više ne znaju šta one znače. E, pa, kada te sistem natera da svoj životni poziv okarakterišeš sa „ne znam šta one više znače“, onda tu dolazi odgovor na vaše pitanje kakav je položaj baletskog igrača danas.
Bonus video: Beogradski festival igre