1
Goran Petrović će ostati neprežaljen pisac za svakoga kome je stalo do srpske književnosti i njenog statusa u svetu, čulo se danas na komemorativnom skupu nedavno preminulom književniku u SANU.
U prisustvu velikog broja članova Srpske akademije nauka i umetnosti u SANU je danas održan skup sećanja na književnika i akademika Gorana Petrovića, koji je preminuo krajem januara, posle kratke i teške bolesti u 63. godini. Među akademicima, koii su došli da se sete velikog književnika i odaju mu počast bili su: Svetislav Božic, Milosav Tešić, Mića Tabački, Slobodan Šijan, Dušan Otašević. Bili su tu i profesor i istoričar književnosti Aleksandar Jerkov i brojni poštovaoci Petrovićevog opusa. I naravno članovi porodice.
Skup sećanja u Svečanoj sali SANU počeo je minutom ćutanja, da bi potom akademik Zlata Bojović podsetila šta se desilo pre kratkog vremena, krajem januara:
– Na dan 26. januara, kada je godinu dana ranije primio po nastanku mladu nagradu Beogradski pobednik, za jedan od poslednjih svojih romana, otišao je Goran Petrović odjednom, nesvedenog računa, nedopisanih knjiga, koje su već postojale u rukopisima, nesumnjivo i onih koje su bile u željama i planovima. Kako je često činio, toga dana, kada mu je uručena nagrada, umesto uobičajenih reči zahvalnosti, Goran Petrović je pročitao, sa vedrinom, bez ijednog slavodobitničkog tona, kao da se izvinjava, skromno i nesebično deo svoje nove proze, zapis o gostovanju u jednoj osnovnoj školi, u selu Istočne Srbije, nagrađujući na taj način one koji su mu dodelili nagradu.
Isti utisak, prisetila se Bojović, ostavilo je i piščevo poslednje učešće u svečanom obeležavanju Dana akademije na kome su se, umesto svečanog govora, s govornice SANU čule reči nove neobjavljene proze:
– Ozareno razmišljanje o rečima, koje su bile njegov najprecizniji i najdragoceniji alat, o mogućnostima koje one pružaju onome ko ima moć da razgre njihova stvarna i skrivena značenja i njihove međuodnose, a Goran Petrović je upravo tu moć imao. I te su reči njegovog zapisa o merama bile dar onima koji veruju u njihovog autora.
Osvrnula se Bojović i na životni put Petrovića, od rodnog Kraljeva i školovanja tamo, preko onog u Višegradu i Beogradu, dane kao bibliotekara u Žiči, uredničkog staža u „Povelji“, Narodnoj biblioteci „Stefan Prvovenčani“ i „Godišnjaku Srpskog PEN centra“, kao i „Službenom glasniku“, na sva ona silna dela, od „Opsade crkve Svetog Spasa“, preko „Saveta za goli život“, do „Sitničarnice kod srećne ruke“. A kada je 2012. izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti za sobom je već imao veliku autorsku biblioteku sopstvenih knjiga, održavši pristupnu besedu naredne godine. Samo nekoliko godina kasnije izabran je za redovnog člana SANU, održavši pristupnu besedu novembra 2018.
– Petrović je živeo kratko da sve svoje književne zamisli ostvari, kratko mereno godinama koje su ga vodile lavirintima života. Istovremeno, krećući se kroz vekove i spajajući udaljene tačke atlasa, prateći svoje misli i junake, u kojima su se ukrštale njihove i autorove odgonetke složenih smislova postojanja ljudi i stvari, to je dugi, prebogati život, preobražen u pisanu reč. U raznoliku prozu, romane; preobražen u priče u zapise za lični dnevnik, u male beležnice koje je nosio sa sobom i ubeležavao sve što mu se činilo vrednim da nađe možda mesto u njegovoj prozi, često čak pitajući sagovornika za dozvolu da li može da zabeleži to što je rečeno – kazala je na kraju Zlata Bojović.
Potom je o književnom delu Petrovića, ali i o teškim trenucima velikog literate govorio akademik Miro Vuksanović, izrazivši najpre saučešće porodici „omiljenog nam pisca“. A onda se setio sednice u SANU od pre koji mesec, tačnije prošlog decembra kad je s ulice stizala glasna muzika. Upitao je tad Petrovića da li su to zvuci iz Kraljeva:
– Nasmejao se, zastao i rekao: „Ne znam, morao bih da vidim muzičare, ali ih očekujem“. I to je prošlo kao obična drugarska šala…
A samo tridesetak dana kasnije javili su Vuksanoviću, setio se danas, da je Goran u bolnici. Bilo je to 23. januara pre podne. Pozvao ga je nešto posle 18 časova i razgovarali su duže od šest minuta. Opisao mu je Petrović sve tegobe koje je imao, „govorio je usporeno, ali sabrano“. Pitao ga je Vuksanović da li mu je nešto potrebno, a Petrović je, kroz osmejak, rekao da će, kad izađe, imati neki poslić za njega i da mu ništa nije potrebito.
Ali, treću noć od tada u hotelskoj sobi u Podgorici Vuksanović je uključio telefon i stigla je „strašna i konačna vest o odlasku Gorana Petrovića“:
– Počela su mi, onako zbunjenom i ošamućenom, da dolaze pitanja, brzo i prekoredno, haotično. Možda je otišao da donese probrane komadiće nekadašnjeg vremena i oslušne reči davnoprošlih ljudi, pa da tamo nađe odlomčiće i reči kao mamce donese među nas, da sve to postanu susreti koji se uvek na nov način obnavljaju? Zar nije lepše da takvim verovanjem zamenimo istinu o nestanku bližnjeg – upitao je Vuksanović.
Konstatovao je i kako pisac Goran Petrović nije nikome ostao ništa dužan.
– Što njegove knjige budemo čitali duže bolje ćemo doznavati da postajemo njegovi dužnici veći – rekao je akademik i priznao da mu u tom poslednjem razgovoru s otišlim piscem nije kazao da je njegov tekst, koji je poslao 18. decembra 2023, odmah objavljen u godišnjaku Tribine na kojoj su u SANU prikazivali Petrovićeve knjige „Ikona“ i „Papir“:
– A imao sam godišnjak u ruci i zamatrao sam poslednju usku rečenicu: „Ni ćerki, ni sinova“… Iz dana u dan, kako se rastanak s Goranom odmicao, sve češće sam pomišljao da znam zašto sam prećutao malu vest o njegovom možda poslednjem za života izašlom tekstu. Utvorilo mi se da zbog uroka to nisam učinio, jer me je, čudovito, nekim zamršenim putem, zaturenim i neobjašnjenim, nešto uplašilo i da zbog tog straha nisam imao snage da glasno pročitam naslov njegovog tek objavljenog odlomka iz romana u nastajanju. Taj naslov, i onda i u ovom času, jednako deluje mistično i prizivajuće, jer kaže: „Na svetu ima dovoljno samo pene“. U takvoj peni je i ovo okasnelo priznanje koje zna da će nam bez Gorana među nama biti gore, a da će nam sa Goranovim knjigama biti bolje. Hvala Goranu Petroviću – istakao je na kraju Miro Vuksanović.
Skup sećanja zaokružio je dopisni član SANU Jovan Delić, koji se fokusirao na literarni opus Gorana Petrovica, nazvavši ga više puta, ne samo dubokim nacionalnim, već i široko svetskim piscem.
– Sa svojim delima, kao i njegovi junaci, lako je preletao sve četiri strane sveta. Njegova proza je svojom fantastičnom recepcijom potvrđivala svoju fantastičnu prirodu. Petrović je gradio globalne, civilizacijske metafore. Znao je i čitao svašta, proučavao je sve što bi moglo da uđe u njegove romane. Nije lako bilo tako živeti – svaki dan i svaku noć sa tolikim bremenom u glavi. Već sam počinjao da slutim ono što on snuje i piše.
Smrt je Gorana Petrovića, sud je Jovana Delića, prekinula u punom stvaralačkom zamahu, u zenitu, u ostvarenju novog modela ciklusa romana „Romana Delte“, kojim bi inovirao i obogatio poetiku romana srpske i svetske književnosti.
– Zato će Goran Petrović ostati neprežaljen pisac za svakoga kome je stalo do srpske književnosti i njenog statusa u svetu. Duboko ukorenjen u srpsku narodnu i srednjovekovnu književnost i kulturu, snažno oslonjen na svoje velike prethodnike – Andrića, Kiša, Pavića, Pekića, izvanredno orjentisan u fantastičnoj književnosti, pouzdano upućen u istoriju sveta, Goran Petrović je stvarao dela koja su imala šta reći i nama i svetu o nama i o svetu… Hvala ti, Gorane Petroviću, što si bio to što jesi i kakav jesi!
Bonus video: Stazama vrhunskih pisaca i pesnika iz prošlosti
