0
Povodom 85. rođendana našeg uglednog pisca i akademika Milovana Danojlića, u dvorištu Gradske biblioteke Ljig koja će ubuduće nositi njegovo ime, upriličeno je književno veče na kojoj je slavni pesnik predstavio svoju novu knjigu "Ispovest na trgu", u izdanju Srpske književne zadruge.
Ovaj događaj otvorio je akademik Matija Bećković, besedom o svom prijatelju i kolegi, a nazvao ju je jednostavno Biblioteka “Milovan Danojlić”:
“Meteorit koji je 3. jula 1937 godine pao na jednu njivu u Ivanovcima dobio je ime Milovan Danojlić. Nikad se ništa trajnije i dragocenije na toj njivi rodilo nije. Novorođenče ni samo nije znalo ni ko je ni šta je. Ni jedno mesto ga držalo nije. Tražeći sebe nigde nije mogao da se skrasi.
Niko od njega nije bolje naučio ono što je učio i nijedan monah nije se toliko podvizavao i samomučio. Bog zna da li je živi izvor koji ga je rodio silnim znanjima i putovanjima produbljavao i proširivao ili zatrpavao. Ali ako ga je zagasio na jednom izvor je izbijao na drugom mestu i nikakva sila nije mogla ni da ga presuši ni da ga kaptira.
“Idiote moj živote što si tako crn / Кiša pada biće grada procvetaće trn”
“I to je moja zemlja. Petkom u Milanovcu / Muka tera seljaka a seljak tera ovcu”
Niko nije izgledao uznemireniji i nesigurniji, a imao zdraviju i stabilniju rečenicu. Niko nije video toliko stranog sveta a raskošnije opisao i više video u lokvici kišnice na puteljku u Ivanovcima nego u svimrečnim slivovima, morima i jezerima.
Ovaj rođeni pesnik bio je i rođeni samac. I kuća koju je podigao bila je kuća za samca. I njegova soba u kući koju je za svoja tri sina podigao otac u Žarkovu, u koju me jednom odveo, ličila je na zemunicu ali tako snadbevenu i nakrcanu nije imala ni jedna veverica. Venci luka, paprika, slanine i kobasica visili su sa tavanice a nagurane vreće krompira virele su ispod kreveta.
Niko nije više putovao i stranstvovao, a napisao manje putopisa. Niko nije naučio više stranih jezika, a teže komunicirao s ljudim. Niko se nije brže izvinjavao a za to imao manje razloga. Niko nije više izbegavao nespaorazume, a češće u njih upaadao. Zapamtio sam da mi je jednom rekao: „Rešio sam da više ne komuniciram s ljudima.“
Njemu sam posvetio stihove:
“Nikada nisam čuo ni video / Čoveka koji se toliko stideo /
A što je najlepše od svega u svemu / Stideo se zbog onog najlepšeg u njemu.
Strahove je naknadno priznavao, a gde je sve stizao i odakle se nije javljao teško da bi i on pobrojao. Кao da je odlazio što dalje samo zato da bi otud telefonirao. Nema govornice koju nije pronašao, ni telefionskog brojčanika koji nije okretao, ni kartice za telefoniranje koju nije nabavio.
Samo on zna kako je stigao kod Brodskog dok je Petrograd još bio Stanica u pustinji, da bi upoznao i prvi preveo njegove mladićske stihove onda kad je za njega malo ko znao a kamoli sanjao njegovu buduću slavu. Prvi je stigao do Paunda, kod Jejtsa i Džojsa u Dablin, kod Šekspira u Stratford i London, kod Bodlera, Кlodela, Aragona, Siorana u Pariz i svojim ingenioznim prevodima upisao ih i u srpske pisce. Кosta Hristić mi je rekao da Кlodel u srpskom prevodu bolje zvuči nego u francuskom originalu. O slavnim pesnicima koje je prepevao napisao je eseje od kojih nemamo boljih, a kad sam to rekao Miji Pavloviću, dodao je – ni tačnijih.
U Njujorku je Duška Radovića poveo kod Brodskog i otud su mi se grupno javili razglednicom. Tada je Mića otputovao u neki američki Ljig da kod obućara koji je pravio čizme unikate naruči jedne po svojoj meri.
Za druge Radoviće sam znao, ali za Duška Radovića sam prvi put i čuo od Danojlića kad smo se sreli u Nušićevoj ulici on reče da ide kod Radovića u Radio Beograd. I da se taj Radović zove Dušan.
Sretali smo se i po svetu, u Čikagu i Parizu,ali se u moje sećanje zauvek upečatio naš odlazak u selo Ba u koje smo banuli jednog podneva. To je ličilo na scenu iz kaubojskog filma Tačno u podne. Nije bilo nigde žive duše,sem što je neka nevidljiva ruka malčice pomerila kraičak zavese na zatvorenom prozoru.
Кad me je ovih decenija put naneo u jednu kuću u okolini Ljiga upitao sam za mog druga Milovana Danojlića. Jedan od ukućana reče: “Кad god vidiš njegovog oca da nešto radi, znaj da je neki veliki svetac.”
Sin tog oca jedini je srpski pesnik koji je podigao crkvu posvećenu jednom velikom svecu, Svetom Nikoli, svojoj krsnoj slavi.
U vreme kad su se rušili spomenici, menjala imena gradova i ulica, pa čak i država, u Valjevu sam pred živom pesnikinjom rekao da će Desanka Maksimović u tom gradu imati ulicu koja nikad neće menjati ime i spomenik koji niko nikad neće rušiti.
I danas, kad biblioteka u Ljigu dobija ime velikog pesnika Milovana Danajlića, mogu ponoviti te reči i dodati da će se, kako vreme bude odmicalo ta biblioteka više ponositi što je bila prva koja je ponela to slavno ime.
Čast mi je, ponos i dika što sam prisisustvovao tom retkom događaju i važnom kulturnom činu.“
Na književnoj večeri u Ljigu, stihove Milovana Danojlića govorio je bard našeg glumišta Petar Božović. Događaju je prisustvovao i Vojislav Koštunica, nekadašnji predsednik SR Jugoslavije i osnivač Demokratske stranke Srbije.
Bonus video: Snaga uma – Radmila Petrović
