0
Upoznala sam se sa Florijanom Zelerom i njegovim radom još u Francuskoj pre 20 godina. Od tada sam želela da njegove komade radimo u Beogradu, čak sam i slala mnogim domaćim pozorištima tekstove. Čitali su ih i vraćali mi, ocenjujući da je jako loš pisac, što je meni bilo nestvarno jer sam smatrala da je genijalan, kaže za Nova.rs glumica Tamara Krcunović uoči premijere Zelerovog komada "Laž" u Beogradskom dramskom pozorištu 1. aprila.
Krcunovićeva otkriva da je Zelerov komad „Otac” nudila Ateljeu 212, ali su ga vratili rekavši da nije za njih. Godine 2021. Florijan Zeler dobio je Oskara za najbolji adaptirani scenario baš za istoimeni film sa Entonijem Hopkinsom koji je takođe otišao kući sa zlatnom statuom za najboljeg glumca.
– Sinoć je odigrana premijera „Oca“ u Ateljeu 212. Pre toga rađen je i „Sin“, a nas očekuje „Laž“. To me raduje. Očigledno je da je trebalo da Zelerov put u Srbiji bude trnovit. Borila sam se godinama da se on konačno ovde shvati i radi i dočekala sam – priznaje glumica koja igra u „Laži“ sa Milošem Bikovićem, Miodragom Radonjićem i Jelisavetom Orašanin Teodosić.
Ono što ju je privuklo Zelerovom radu je njegova genijalnost da postavi čoveka u stanje kojim se bavi u svom delu:
– Kada, na primer, gledate „Oca“, vama se toliko poremeti razum da više ne znate šta je realnost, a šta unutrašnji svet junaka koji ima alchajmera. U „Laži“ je isto tako. Publika zna manje nego što to znaju ljudi na sceni. I to je jako zanimljivo. U komedijama obično publika zna više nego likovi, ona prati sa predznanjem šta će se dogoditi u odnosima. Naša publika neće znati šta je laž, a šta istina. Sluđena će biti potpuno. Zeler maestralno dovodi publiku u stanje junaka i njihovih priča. Ovo je savremena priča u kojoj svako laže svakog i više se ne zna šta je istina, a šta laž.
Na probama je bilo zahtevno, ističe, jer je Zeler napisao komad kao savremeni vodvilj za prve dve scene, a zatim se predstava pretvara u dramu.
– Bilo je teško jer je reditelj Nikola Ljuca odlučio da se uopšte ne bavi vodviljem, nego psihološkim realizmom. Ta vrsta ogoljavanja glumca, bez grandioznih pozorišnih sredstava, neka jednostavnost, drugačiji i specifičan stil koji reditelj traži, je nešto što je vrlo izazovno. Mesec dana smo Miloš i ja bili u agoniji sa 60 strana teksta. Bilo nam je stalo da to uradim kako treba – priznaje naša sagovornica.
Kada je reč o samom liku, odlučila je da se bavi segmentom ličnosti svoje junakinje u kojem se najbolje vidi koliki je njen kapacitet za prihvatanje istine:
– Ima ljudi koji mogu više od drugih da prihvate istinu i da se suoče sa njim. Mislim da ona ima malo veći kapacitet, ali pitanje je da li je dovoljan da bi živela u zdravim odnosima u svom okruženju. Živimo u vremenu kada svako ima svoju istinu i iskazuje je kako hoće. Zato je teško razaznati šta je stvarno, a šta nije. Tom temom sam odabrala da se bavim kroz ovaj lik jer me baš zanima i privatno – kaže Krcunovićeva.
U životu je, ističe, uvek želela i trudila se da nema duplo dno:
– Prolazila sam kroz razne životne faze gde sam mislila da treba govoriti sve i da je to hrabro, a onda sam sa godinama naučila da postoji i pravi način, trenuci i ljudi koji mogu nešto da čuju, da prihvate i oni koji to, ipak, ne mogu.
Bonus video: Tamara Krcunović – Publika obožava „Hotel 88“