0
Odmah pošto smo predstavili “Lutku sa naslovne strane“, Bora, Rajko, Vicko i ja smo uveliko odlučili da uzmemo još jednog gitaristu u grupu. Neko vreme smo, doduše, razmišlja-li o klavijaturisti, ali nikako nismo želeli da ličimo na Bijelo dugme, pogotovo što smo nastojali da nam zvuk bude čvršći i robusniji od njihovog.
Više gitaristički! U tom razdoblju smo vežbali u Domu omladine Beograda, gde je ranije Bora imao probe sa Suncokretom. Rešili smo da napravimo audiciju za ritam-gitaristu. Nismo je javno i službeno objavljivali, pošto se po gradu pročulo da nam je potreban još jedan član, pa je nekoliko mlađih gitarista navratilo da ih čujemo i tako potraže sreću. Međutim, nijednim nismo bili nešto naročito zadovoljni, a pritom postavu nismo želeli da krpimo samo da bismo je skrpili.
Kriterijum nam je bio da momak pre svega dobro izgleda, ima solidnu opremu i korektno svira (i peva). Rajko je, u stvari, odranije poznavao Bajagu, pošto su neko vreme zajedno svirali u grupi Glogov kolac. Ukoliko me sećanje ne vara, taj sastav je kratko trajao, uz nekoliko nezapaženih nastupa, posle čega je Bajaga ostao bez benda, a Rajko postao član SOS-a. Bajaga je tada bio basista, ali ga je Rajko onda na brzinu preobratio i nagovorio ga da uzme gitaru u ruke, kako bi provežbali nekoliko pesama Riblje čorbe. Pošto je sve prošlo veoma dobro, a Rajko izrazio zadovoljstvo time kako je Bajaga hitro „ukačio“ mali broj naših numera, predložio mu je da neizostavno dođe na našu audiciju.
Pre nego što je Bajaga došao da se vidimo, Bora i ja smo se dogovorili o podeli uloga. Odlučili smo da on bude dobar, a ja loš pandur. Bora je tako u startu prema Bajagi zauzeo strpljiv, ljubazan i predusretljiv stav, dok su u meni navodno kipteli nervoza, neljubaznost i potcenjivanje onoga što moje uši čuju. Bajaga je u celoj tako postavljenoj situaciji začudo delovao kul i opušteno, kao da mu uopšte nije stalo da postane član Riblje čorbe. Bora ga je čak naterao da peva prateće vokale, što mu i nije baš polazilo za rukom. Međutim, uprkos mojim silnim pri- medbama, koje su imale cilj da Bajagu odbiju od benda, morao sam sebi da priznam da pred sobom imam veoma muzikalnog momka, koji uz to apsolutno dobro oseća rokenrol. On je u to vreme još uvek bio maloletan i pohađao je gimnaziju u Zemunu.
U naš sastav je Bajaga bez vatrometa, slavlja i koktela primljen krajem 1978. godine. Vatreno krštenje je doživeo 7. janua- ra 1979. godine, na nastupu u Jarkovcu, Rajkovom rodnom selu. U maloj sali lokalnog Doma kulture, čija je bina umesto betona za podlogu imala sabijenu zemlju, održali smo koncert u tri dela. U prvom je praktično nastupala stara postava grupe SOS (Vicko, Rajko i ja), izvodeći klasične rok standarde. Posle kraće pauze, na sceni nam se pridružuje Bora, koji peva nekoliko svojih omiljenih stranih hitova, da bi u trećem bloku s Bajagom bila predstavljena kompletna postava Riblje čorbe. Tada smo odsvirali numere koje su autorski tek stasavale za naš pravi repertoar. Sve je u Jarkovcu proteklo veoma dobro, možda i zbog činjenica da je Rajko u svom mestu bio narodni heroj! Ortaci su ga izuzetno gotivili, poštovali i voleli. Njegovi prijatelji, bliska i dalja rodbina su nam posle tog koncerta prilazili i glasno komentarisali:
“Znali smo mi da će naš Rajko uspeti!“
“Rajku je gitara sve u životu, od nje se ne odvaja već godi- nama, ali eto, vredelo je!“
“Šta kažete? Kako svira naš Rajko? Danas je ovakvog svirača teško naći!“
Rajko je, naravno, bio presrećan što je među svojima nastu- pao s bendom, koji ima sve šanse da postane najveća jugoslo- venska muzička atrakcija. I zaista je postao, nešto kasnije, samo što te zvezdane večeri u Jarkovcu to nismo mogli da naslutimo.
…
Posle izlaska iz vojske silno smo uželeli svirke. Pogotovo što se odijum sa onog tašmajdanskog koncerta utišao i bio već nekako daleko od nas. S obzirom na to da nismo navikli niti ćemo se ikada navići da živimo na lovorikama i od onoga što je bilo, odmah smo nastojali da nadoknadimo godinu prinudne pauze. Kao muzičari u punoj stvaralačkoj snazi, očekivano smo iskazali veliku glad prema novom i stal- nom dokazivanju svojih moći. Sve adute koje smo ambiciozno skupljali u razdoblju neaktivnosti Riblje čorbe izneli smo na svetlost dana i svaki od njih ponaosob vagali i procenjivali. Bili smo apsolutno svesni da hitno moramo da se pokrenemo, povratimo prethodne pozicije i tako nezadrživo krenemo u naredne rokenrol pustolovine!
Prvu zajedničku svirku pošto smo skinuli vojne uniforme i vratili se u Beograd imali smo na pozorišnoj sceni Dadova krajem novembra 1980. godine. Rajko još uvek nije bio s nama, pošto mu je u Sarajevu ostalo još malo „da guli“ postrojavanje, stražarenje, marširanje i ostalo. Bora je došao na dobru ideju da pred malom i odabranom publikom iskušamo pesme koje smo pripremali za novi album.
Moram priznati da je Bajaga bio veoma vredan dok smo mi vojevali. Komponovao je više zanimljivih pesama, koje je ponudio Bori da ih uklopi u neke od tekstova napisanih u Doboju. Bilo je tu zaista dobrog materijala, pa se Bajaga tako upisao među autore Riblje čorbe. On je na našoj drugoj LP ploči imao čak tri cele pesme – “Nemoj srećo, nemoj danas“,
“Dva dinara, druže” i “Evo ti za taksi“. Ako se uzme u obzir da je u tandemu s Borom napravio i muziku za pesmu “Srećan put, pišo moja mala”, onda je Bajaga u velikom stilu potvrdio potencijal koji sam kod njega osetio prilikom one audicije za članstvo u bendu. Toliko poklonjenog albumskog prostora jednom mladom i do tada manje eksponiranom muzičaru Riblje čorbe bilo je prava senzacija u beogradskim rok krugovima. Za medije je to bio signal da je rođena nova, darovita i nadahnuta rok zvezda, na koju treba obratiti pažnju i na koju ubuduće valja ozbiljno računati.
Primera radi, na toj našoj LP ploči sam, sa svojih deset godina kompozitorskog iskustva, imao samo jednu numeru -“Ostaću slobodan” – dok Rajko i Vicko, osim što su svirali, na njoj nisu uopšte bili kompozitorski zastupljeni. Što se aranžmana tiče, drugarski smo se dogovorili da taj deo “kolača” podelimo na ravne časti – po dva svakom članu grupe. Taj prijateljski spo- razum nam je mnogo značio. Ne zbog finansija, jer u to vreme niko nije mogao da sanja koji će tiraž dostići drugi album Riblje čorbe, već radi moralne satisfakcije. Otkako smo se okupili u tom sastavu, taj naš možda i prvi pravi ispit zrelosti položili smo s najvišom ocenom. Tako su do punog izražaja došli bendovska otvorenost, razumevanje i poštenje, koje sam kao kriterijume svojevremeno postavio regrutujući muzičare s kojima želim u grupi da sviram. Svi smo se trudili koliko smo mogli da svaka pesma bude odlično odsvirana i da zvuči što bolje, bez obzira ko je od nas potpisuje.
Kada me danas mnogi pitaju kako tumačim činjenicu da Riblja čorba traje toliko dugo, kvalitetno i uspešno, odgovorom stalno u prvi plan ističem ljudsku dobrotu svakog člana benda. To nije moja unapred uvežbana fraza ili demagoška floskula, a još manje romantična priča u oblikovanju besprekornog odno- sa koji neprestano imamo u okviru grupe. To je, jednostavno, gola istina!
(Iz autobiografske knjige Miše Aleksića “Uživo!Autobiografija” u izdanju Lagune)
Kraj
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
