0
Vidim uvek lepo, čak i ako nastupaju najmračnija vremena, kaže pesnikinja Ana Ristović.
Ana Ristović, nagrađivana već od prve svoje zbirke poezije („Snovidna voda“, 1994), do danas objavila je još sedam knjiga pesama i jedan je od vodećih pesničkih glasova svoje generacije. Prevela je i više od 20 knjiga sa slovenačkog, a njene knjige prevođene su na brojne jezike i pesme su joj zastupljene u antologijama. Njenu pesmu je ugledni britanski „Gardijan“ uvrstio među 50 najboljih ljubavnih pesama u poslednjih pola veka, početkom godine objavljena je u jednoj antologiji na Ostrvu, a u septembru će se naći u još jednoj…
O kakvim se antologijama radi i kako je došlo do toga da za njih bude odabrana vaša pesma?
– Moja pesma „Oko nule“, koju su na engleski preveli Maja i Stiven Teref, a objavljena je u Americi, u knjizi izabranih pesama iz više mojih zbirki „Directions for use“ (Zephyr Press, 2017), pobudila je veliko interesovanje svojevremeno i u Velikoj Britaniji, a po izboru žirija “Gardijana“ proglašena je jednom od najboljih 50 ljubavnih pesama u poslednjih 50 godina. Ona, doduše, može da se čita na više načina, i inspirativna je za različite interpretacije, o čemu govori i to što ju je profesor dr Ljubomir Erić, psihijatar i psihoterapeut, uvrstio u „Leksikon ljubavi i seksualnosti“. Pesma je objavljena početkom godine u antologiji „No, Love is Not Dead“ u Londonu, a priredio ju je britanski pesnik Kris Mekejb.
Ova antologija obuhvata ljubavnu poeziju celog sveta, u poslednja dva i po milenijuma, od Sapfo, Dantea, Apolinera, Katula, Getea, Lorke, Majakovskog i Cvetajeve, do savremenih autora iz više od 50 zemalja. Govoriti pesnički o ljubavi znači uspešno opevati sve one aspekte koji je čine.
„Oko nule” će biti u septembru objavljena u Velikoj Britaniji i u antologiji „O“, koju je uredila Ana Selbi, a izdavač je „Hazel Press“.
„O“ je antologija o „senzualnosti, masturbaciji, orgazmima, zadovoljstvu sobom i drugima, koja nudi bezbedno mesto da slavimo vlastita tela, želju, strast, ljubav, zabavu, sreću, isceljenje, radost, nežnost i intimnost“. To je antologija u kojoj većina poezije progovara jasnim, feminističkim i feminilnim tonom, a zastupljene su pesme brojnih pesnikinja koje pišu na brojnim znanim i neznanim nam jezicima.
Doživljavate li sebe kao feministkinju? Kako gledate na podele na „mušku“ i „žensku“ književnost?
– Biti žena, danas, suočena samosvesno i kritički sa svetom u kojem živimo, znači svakako i doživljavati sebe kao feministkinju. Žene i dalje nisu jednako plaćene kao muškarci, žrtve su često mobinga i porodičnog nasilja, patrijarhalne zatucanosti, samostigmatizacije, a ove godine, konkretno u Srbiji, svedoci smo i obilja priča koja isplivavaju na površinu o ženama koje su bile žrtve zlostavljanja – a čijim počiniocima se ne sudi ili se slučajevi zataškavaju. Treba da podržimo, javno, hrabrost svih tih žena koje su smogle snage da progovore o zločinu koji su doživele. Najtužnije je, kada čitate komentare na društvenim mrežama ili u medijima, kako najveću hajku na žene sprovode upravo same žene, kako među ženama ima najmanje solidarnosti. Za mene ne postoji „ženska“ i „muška“ književnost, postoji „žensko“ i „muško“ pismo, koje može biti prisutno u književnosti oba pola.
Zakon o rodnoj ravnopravnosti doneo je i polemike o rodno senzitivnom jeziku. Da li vam se to čini kao nasilje nad jezikom ili je krajnje vreme da se uvedu takve norme?
– Jezik mora da bude senzitivan prema svim promenama u društvu – jezik je živo telo, on se menja pod brojnim uticajima, jer da nije tako, izražavali bismo se kao naši preci od pre nekoliko vekova. Umesto „Dobar dan“ bilo bi „Ljubim ruke“, a mnogi bi možda i vlastitim roditeljima persirali. Da bi jezik bio živ, on mora da se prilagođava. Zašto onda jezik ne bi pratio promene u savremenom društvu u kojem postoje i policajke, oficirke, direktorke, ambasadorke, konzulke, guvernerke, pilotkinje, psihijatrice, advokatice, ministarke, sutkinje, ili smo blagonakloni samo prema onim rodno senzitivnim zanimanjima koja su u prošlosti bila rezervisana samo za žene kao: pralja, sluškinja, dadilja, piljarica, domaćica, pekarka, učiteljica? Dok se ne promeni naš odnos prema patrijarhalno ukorenjenim stereotipima koji čuče u ćelijama, nikakvih promena neće ni biti. Da, treba uvesti nove norme, jer živimo u novom vremenu, a ne u vremenu ženskih likova iz dela Bore Stankovića.
Ko kod nas čita poeziju danas? Postoji li pesma nekog od pesnika ili makar stih koji biste voleli da ste vi napisali?
– Čitaju je mnogi, iako to ne prijavljuju. Poezija je gerila, a biti deo nje je biti deo gerilskog pokreta. Evo pesme italijanskog pesnika, Salvatorea Kvazimoda, koje bih poželela da sam napisala: “Svako stoji sam / na srcu zemlje / proboden zrakom sunca: / a veče već je tu.“ Sa tek nekoliko reči može se reći toliko mnogo.
Dobijate li pesme mladih pesnik(inj)a, pitaju li vas za mišljenje i recenzije?
– Niko me ne pita za mišljenje i recenzije, hvala bogu! (smeh) Ali knjige i pesme mladih pesnikinja i pesnika čitam i pratimn i povremeno ih dobijam, što od izdavača, što od samih pesnika. Hvala bogu tu je „Enklava“, sjajan poduhvat Zvonka Karanovića i njena bogata produkcija kao i knjige novih autora u izdanju „Trećeg Trga“ i još nekih izdavača koji objavljuju mlade autore. Čitam knjige i pesme Marije Dragnić, Radmile Petrović, Srđana Gagića, Natalije Jovanović, Katarine Pantović, Dejana Kanazira, Marka Kragovića, Stefana Stanojevića, Ognjena Obradovića, Milice Milosavljević, Maše Seničić, Aleksandre Batinić, i mnogih drugih. Godinama sam bila jedna od urednica pančevačkog zbornika „Rukopisi“ i pratila sam nove pesničke glasove u Srbiji i regionu.
Neki ocenjuju i da je pesnička scena kod nas nikad življa, a neki da tavori. Zapažate li nove tendencije u pesništvu kod nas?
– Pesnička scena je izuzetno živa i možda življa nego što je bila ranije, ali, nažalost, romaneskni trubaduri i trube koje se aktiviraju oko važnih i napumpanih nagrada do često bace u senku, pa izgleda da se u Srbiji pišu i čitaju samo romani.
Objavili ste nedavno i „Knjigu nestajanja“. Gledate li više u prošlost ili u budućnost? I šta vidite?
– Uvek gledam u budućnost, sa osvrtom na prošlost i ne zaboravljajući na nju. Vidim uvek lepo, čak i ako nastupaju najmračnija vremena. Jer i u svetu umiranja, neko rađanje uvek se dešava.