Aleksandar Lukač: Ili ćemo sami sebe lečiti, kao što to rade studenti, ili ćemo propasti

Dolazak reditelja Aleksandra Lukača iz Kanade, u kojoj živi, i boravak u Srbiji da bi režirao predstavu "Doviđenja u sledećem raju", koja je premijerno izvedena u Narodnom pozorištu Užice, iskoristili smo da razgovaramo o porodici danas i vremenu kroz koje prolazimo. Lukač u razgovoru za Nova.rs kaže da je vreme koje je studentsku mladost i njenu pamet stavilo u fokus, što se kosi sa tradicijom, veliko iskušenje za porodicu koju ugrožavaju razdori koji dolaze sa državnog vrha. Kaže da je ovo vreme prekretnice i opstanka srpskog naroda koji ima sada šansu da očišćen krene ka boljoj budućnosti ili nastavi da se samouništava i izumire.

Naš narod i danas živi između istoka i zapada, između različitih politika, stvarnosti i manipulativne medijske predstave. Kroz istoriju smo mnogo toga prošli, a opet grešimo i čini se da smo i manje mudri?

- Mi smo stalno u toj nekoj situaciji, nikako ne možemo da izvučemo neku pouku koja bi nam odredila neku jasniju budućnost, jer nismo opredeljeni. Ja sam bio zakleti Jugosloven i mislim da smo, kao zemlja, bili neki faktor u internacionalnim dešavanjima. Nažalost, danas smo apsolutna malenkost u svemu - niti imamo snagu, neku ekonomiju, niti znamo da upravljamo s tim što imamo. Dovoljno mi je da vidim da se u Srbiji uvoze šljive. To je za mene kraj. Zaista smo postali nevažan faktor, što je grozno.

U kom smislu smo postali nevažni?

- Ranije je bio kvalitet to što je Jugoslavija balansirala između istoka i zapada i svojom “igrom” se držala na granici. Kada su nas sve zemlje prestigle i krenule ka istoku, taj značaj više ne postoji. Sada nam i jedni i drugi zavrću ruke da se ovome ili onom priklonimo, a nekadašnji kvalitet nesvrstanosti više ne postoji. Od ogromnog broja prijatelja širom Afrike i Azije, sveli smo se na dvorištance.

Kada govorite o snazi Jugoslavije, očitavala se i u zajedništvu šest naroda, dok danas sami živimo - u podelama. Da li zajedništvo koje danas pokazuju studenti može da nam povrati snagu ili i dalje to ne prepoznajemo?

- Naš problem je sindrom stalnog pominjanja prošlosti i vraćanja u nju, što nam daje lažno osećanje identiteta. Studente cenim i divim im se, gledam i ne mogu da verujem da se to ovde izrodilo. Bukvalno sam potresen. Oni koji ih kritikuju, to rade zbog nekog mita. Oni su se rodili posle te ružne prošlosti i pokazuju da je vreme da krenemo ka normali, da ne moramo stalno kopati po ranama i grobovima. Svi smo svesni čega je sve bilo u istoriji, ali moramo se menjati, iz toga izvući, da bismo mogli prvenstveno sami sa sobom da živimo, a onda i s drugim ljudima.

Ako sebi i drugima oprostimo, možemo li krenuti napred sa porodicom koja više ne odoleva uticaju podela koje su zatrovale čitavu naciju?

- Živim u Kanadi, pa mogu reći da tamo i ovde porodice idu u potpuno različitom smeru. Tamo su, posle punoletstva, deca odlazila od roditelje i osamostaljivala se, a porodice su se okupljale nekoliko puta godišnje. Ekonomska kriza ih je naterala da žive s roditeljima i to je potpuno nov fenomen. Ovde su do juče svi želeli da odu iz zemlje, što je potpuno druga dinamika. Ono što je zajedničko jeste pronalaženje načina za zajednički porodični život više generacija. Sve što se dešava sa fantastičnom omladinom ovde, s tim sjajnim studentima, ne može da se razreši dok se ne razreše odnosi sa starijima koji moraju da ih podrže. Jasno je da nas ti mladi ljudi danas uče i velikim lekcijama.

Koje to velike i važne lekcije kojima nas studenti uče prepoznajete?

- Kada sam pre nekoliko godina gledao na društvenim mrežama nasilje među tinejdžerima, kad sam video dve devojčice kako se tuku, bio sam jako tužan, to me je baš porazilo. Sada su ti isti tinejdžeri porasli i odjedanput su mudriji od svih ljudi. Imaju prvo zanos, a onda i energiju koja “bije”. Pešačenja, biciklisti, maraton, izlaženje na ulicu i stalno odolevanje napadima, fizičkim i svim drugim - to je najveće herojstvo za naš mentalitet. Mi smo u svojoj mitomaniji spremni na sve, ali dok ih gledam kako se sklanjaju, dižu ruke, kako su mirni - to je fascinantno, u stvari toga nema nigde u svetu.

Dok u toj mladosti imamo branioce integriteta i identiteta, što deo starijih podržava, na drugoj strani je dosta uzdržanih, ali i onih koji ih osuđuju tvrdeći da nisu na strani svoje države. Da li je na snazi tradicionalni stav da su stariji pametniji od mlađih?

- To je definitivno istina, čemu se može pridodati i doza ljubomore. Treba priznati, i evo ja priznajem - bolji su. Ja sam otišao, a oni se bore. Stariji imaju problem sa egom, a studenti su toliko daleko otišli da bi mnogi sebe voleli da vide u njima. To nismo mi više, neki novi identitet se stvara i mislim da je to fascinantno, neverovatan pomak. Moramo da budemo mudri i shvatimo šta to predstavlja u svetsko-društvenom diskursu. Ovo je nešto na šta mi kao država treba da budemo ponosni i da sve neprijatelje, bar iz ovih skorašnjih ratova, nateramo da priznaju da je naša, srpska omladina fenomenalna. Ta omladina je tako snažna, takvo iskrena da i drugi narodi kažu - dajte da podvučemo crtu i završimo s tom prošlošću. I to je najvrednije.

Da li tradicija o glavi porodice ima uticaj na svest dela građana koji je vide u predsedniku države. U doba jugoslovenskog zajedništva predsednik je bio otac nacije...

- Jasno je da se ovde dešava cirkus, ne samo u Srbiji, i da naše generacije više nisu sposobne da shvate svet koji se razbucao zahvaljujući kapitalizmu. Zarad profita se raspojasao do bezumlja. Svi ratovi se navodno vode zbog religije, a u stvari zbog novca i profita. Formirati stav o tome je veliki izazov, jer uvek kaskamo za nečim. Sa kojim onda pravom ja, koji ovaj svet ne razumem na tom tehnološkom nivou i menjanju moralnih kodova koji idu sa tim, da govorim nešto toj deci, naređujem i objašnjavam svet kada ga oni pet puta bolje poznaju od mene. Najveći je problem ega i sujete, jer ne možemo sebi da priznamo da nešto ne znamo. Ako nam neko na tacni ponudi, kao što studenti nude, jednostavne odgovore, treba da ih čujemo, potrudimo se da razumemo i priznamo da mi to ne znamo.

Ako na jednoj strani imamo taj raspojasani kapitalizam, a među građanima sitne interese i strah da bez njih ostanu, kako je moguće osvestiti činjenicu da tako sami biramo potlačenost?

- Ako se stalno plašim da ću biti beskućnik, to je kraj priče, nema osvešćenja, ničega. To opet ide od podivljalog kapitalizma, jer svaki mudar kralj malo mrvica baci da bi narod bio sit i da ga ne svrgne. Ali kada podivljate i nije vam problem da ubijete dva miliona ljudi, da biste napravili plažu, gotovo je sa svetom, s moralom. Tu nema više ničega.

U Srbiji su čak i porodice podeljene na članove koji podržavaju studente i one koji podržavaju Vučića, a ne studente. Kakve su nam šanse da s takvim razdorom stignemo do prosperiteta?

- Najveći naš problem je što ne postoji tolerancija za drugo mišljenje, jer stavovi su nekada do te mere ukopani, da dijalog nije moguć. Zabluda je da nekog u svetu mi interesujemo i ono šta nam se dešava. Mi smo išli u Torontu na proteste u znak podrške studentima, bili smo na minus deset pred konzulatom, i niko se nije pojavio niti je ikoga interesovalo. Posle nedelju dana smo otišli pred glavnu televziju, nas 500-600 sa transparentima, pištaljkama, i niko nije sišao ni da nas fotografiše niti reč da napiše. Trebalo je u Beogradu da izađe skoro milion ljudi pa da tek ponešto kažu.

Može li se ova naša porodica - Srbija ujediniti i ozdraviti. Ima li nade za njen opstanak?

- Nepojmljivo mi je da zbog nekog šoping centra ili čega god rušimo naše simbole odbrane kao što su Generalštab ili Savski most. Pa šta to radimo? Nemamo mnogo izbora, ili ćemo sami sebe lečiti, kao što to studenti rade, ili ćemo propasti. Mislim da nam je ovo poslednja šansa. Ako se nešto ne promeni, nije isključeno da ponovo uletimo u neki rat ili užas siromaštva i kolapsa, kao što je to bilo kada smo imali milijarde na računima, a zapravo ništa. Jer tada niko neće imati interes da nas iz toga vadi.