1
Nema rata u kom nema podela, borbe, gde je hrabrost nepotrebna osobina. Tako je i u životu - kad si nečemu posvećen, guraš dalje čak i kad te ljudi ne razumeju, kaže za Nova.rs kontroverzni španski reditelj i scenarista Albert Sera.
Jedno od najboljih ostvarenja koje je moglo da se vidi na 30. Festivalu autorskog filma, koji se večeras završava, jeste španski dokumentarac „Popodneva samoće“. Autor filma, „nestašni dečko“ španske ali i evropske kinematografije Albert Sera koji je s ovim, istovremeno očaravajućim i uznemirujućim, dokumentarcem trijumfovao krajem septembra na 72. izdanju Filmskog festivala San Sebastijan, gost je Beograda i FAF-a.
1
0
I dok je, usred protesta i blokada u Beogradu, čestih u njegovoj Kataloniji, mirno danas oko podneva ispijao kafu u Mts dvorani, sumirajući u razgovoru za Nova.rs divne utiske sa premijernog susreta s beogradskom publikom sinoć, vratio se na razloge zbog kojih je poželeo da snimi „prvi dokumentarac koji će se pozabaviti estetskom stranom borbe s bikovima“, obožavanoj ali i osporavanoj tradiciji koride…
– Bila mi je to interesantna tema za dokumentarac, naročito s vizuelne tačke gledišta. Ne zbog polemika koje i danas imamo o koridi. Film se ne bavi polemikama, već polazi od toga da ta tradicija i dalje postoji i da privlači publiku. A korida mi se sviđa zbog specifične stvari – to je mesto gde i danas ima nasilja, vizuelno je veoma zanimljiva, i ne kreće se u smeru u kom ide društvo. Čini mi se da se mlađim generacijama nameću neki drugi trendovi, moralne tačke gledišta i vrednosti, a ovde imamo jedan, praktično, obračun, sukob. Znao sam, kad sam počeo da radim ovaj film, da se mnogim ljudima neće svideti, da će biti i poziva na zabranu, ali nisam dozvolio da me to parališe.
Interesantno je da ste baš vi snimili film o borbi s bikovima, iako ste iz Katalonije u kojoj je pre petnaestak godina korida zabranjena, za razliku od ostatka Španije….
– Da… Iako sam kao klinac odlazio da gledam borbe s bikovima, ne mogu da kažem da sam bio fanatik. Mislim da poslednjih tridesetak godina nijednom nisam otišao na koridu. Ključna stvar se desila kada mi je prijatelj, koji je menadžer Hozea Tomasa, najvećeg španskog toreadora, dao karte da odem na njegovu borbu s bikovima. I bilo mi je interesantno da posle toliko godina ponovo gledam tu „predstavu“, jer nisam fan, ne zanima me toliko, a opet voleo bih da nije zabranjena u Kataloniji zbog tog kontrasta – podsećanja da je nasilje veoma prisutno u realnosti i da ne može sve biti tako mirno, savršeno u ovom svetu. Znao sam dovoljno o koridi da napravim dobar film, a opet bio sam „izvan teme“, pa sam mogao da imam neku vrstu znatiželje, nevinosti, da verujem kameri, da joj se prepustim znajući da će naučiti nešto i mene i sve gledaoce.
Iako ste slavnog toreadora o kom ispredate priču – Andresa Roku Reja – pratili čitave dve godine, dok ste snimali film niste bili sigurni da li je stidljiv ili arogantan, da li je divan ili je, pak, „kučkin sin“…
– Da, jer ostaje misterija zašto to radi, odakle tolika posvećenost tom sportu, ta potreba za obračunom s bikovima. I nisam rešio tu misteriju, a ostaje nerešena i u filmu. Postoje neki trenuci koje kamera hvata u areni kad je ranjiv, zabrinut kako se drži u toj borbi, da li ljudi razumeju zašto to radi… A sve vreme kao da gledamo lice jednog dečaka. To je paradoks. Dete, a „serijski ubica“. Divno je i istovremeno uznemirujuće gledati ga. Naročito to kako je njegov život jedna neprestana repeticija. Trijumfuje, izađe iz arene, a sledeći dan sve iz početka, opet stavlja život na kocku.
Zanimljiva je jedna replika iz filma: „Život ne vredi ništa ako nemaš velika muda“. I svi mu stalno odaju počast za hrabrost. Da li je ona neophodna za toreadora, ali i za život uopšte?
– Mislim da jeste. Ne znači da je to jedini kvalitet koji je nužan za toreadora, jer je neophodno da ga odlikuju i koncentracija, mirnoća, snaga volje, inteligencija, moć analize… Ali, zaista, Andres je poznat u Španiji kao jedan od najhrabrijih, ako ne i najhrabriji toreador. Biti hrabar je dobro, iako to nije vrednost koja se danas ceni. Naročito s ovim trendom „woke“ kulture poslednjih godina. Ako pogledate oko sebe, svuda su ratovi, i vrlo je jednostavno – u konfliktu se ili borite ili predate. Nema rata u kom nema podela, borbe, gde je hrabrost nepotrebna osobina. Tako je i u životu – kad si nečemu posvećen, kad to shvataš ozbiljno, guraš dalje čak i kada te ljudi ne razumeju, čak i ako nisi uspešan. Pa meni se to desilo s nekim filmovima. Publika ih nije razumela, ali nisam odustao, bio sam hrabar, imao vere u ono što radim. I naučio sam mnogo tada, a i sad od Andresa. Jer, hteo sam da budem hrabar poput njega.
Andres je pokorio Madrid, Bilbao, čak i Peru, ali kad posle svakog trijumfa napušta arenu, deluje da je tako usamljen. I kad mu svi kažu da je to „popodne promenilo sve“, kao da ne reaguje…
– Zato to i jesu „Popodneva samoće“. Razumem ga, pa i ja sam usamljen. Svaki vrhunski umetnik je usamljen. I niko ti ne može pomoći. To je na neki način borba protiv samoga sebe, borba protiv straha. Film i jeste metafora usamljenosti, ali s druge strane vidimo koliko je taj svet toreadora zapravo život u balonu, koji je potpuno odvojen od realnosti. Tužna je i sudbina samog bika, iako nije svestan smrti koja ga čeka u areni. Možda je pregrubo, ali volim što bik, ta lepa životinja i simbol moći, umire, jer to je nužnost životnog ciklusa. Neko umre, a neko se istog časa rodi. Ne postoji uskrsnuće! Zato treba iskoristiti život do maksimuma, uraditi nešto važno, jer smrt može da nastupi svakog časa. I korida je divno podsećanje na to da stalno vreba rizik od smrti i da je neophodno živeti!
A šta vam je značila glavna nagrada – Zlatna školjka u San Sebastijanu za „Popodneva samoće“?
– Kao filmskom stvaraocu – ništa! Ali, kao producentu, prilično jer pomaže u distribuciji, odlasku na druge festivale. Naravno da, kad ste već u takmičarskoj selekciji nekog festivala, bolje je da pobedite, nego izgubite, ali lično mi nagrade ne znače ništa. Pogotovo što nisam osvojio one koje sam zaslužio!
Mislite na Zlatnu palmu u Kanu za „Pacifikaciju“ pre dve godine?
– Naravno! A kad već meni nisu dali Zlatnu palmu, trebalo je bar Benoa Mažimel da dobije nagradu za najboljeg glumca. Ali, predsednik žirija, takođe glumac, Vinsent Lindon je od početka bio protiv nas, jer mrzi Mažimela. I znali smo da su nam šanse ravne nuli.
Ali, i vi ste kao član žirija Berlinala zimus podigli veliku prašinu. Neki novinari su vas optužili da ste „veliki poštovalac Putina“.
– Ma oni su, potpuno bespotrebno, citirali šalu koju sam izrekao kao član žirija Moskovskog filmskog festivala još 2017. godine. Potpuno su šalu izvukli iz konteksta. Totalna groteska. Kao članovima žirija, za svakog od nas su u Moskvi obezbedili najnoviji tip mercedesa, odseli smo u najboljim hotelima, vodili su nas na vrhunska mesta, i šta da kažem – nego – hvala svim tim ljudima i Putinu. Naravno, politika je nešto sasvim drugo…
Ipak, vaše opaske o svetskim liderima, ne samo o Putinu, već i Trampu mnogi vide kao prekoračenje „crvene linije“.
– Ma, briga me… Tramp je važna figura, on jeste populista. A, paradoksalno, Tramp je više povezan sa stvarnim ljudima nego svi oni socijaldemokratski političari, levičari. Ništa oni nisu uradili da priđu niti siromašnima, niti srednjoj klasi. U poslednjih 30 godina sve je veći jaz između siromašnih i bogatih. U čemu je jebeni problem? I zašto se onda čudimo usponu desnice u Austriji, Italiji? Socijaldemokrate nisu uradile ništa proteklih decenija. Pa sve ove gigantske kompanije – Epl, Amazon su tek nedavno počele da plaćaju porez za svoje poslovanje u Evropi. Inflacija divlja, ljudi su sve siromašniji, a najveće kompanije na svetu ne plaćaju takse u Evropi – pa ko je omogućio to ludilo? I onda naravno da će ponovo biti izabran Tramp za predsednika Amerike. Kad me pitaju da li volim Trampa, uzvratim kontrapitanjem: „Trampa, u poređenju s kim?“ Kad ga uporedim s Marselom Prustom ili Leonardom da Vinčijem, naravno da mu se ne divim. Ali, ako bih ga uporedio s Gerhardom Šrederom ili Tonijem Blerom, druga je priča… Bar je manji licemer. Oni ništa nisu uradili za radničku ili srednju klasu. U stvari, jesu – učinili su je siromašnijom!
Živite u Parizu, ne više u Barseloni? Stiče se utisak da su i Katalonci sve siromašniji i da bes raste…
– Da, uglavnom radim u Parizu, ali provodim dosta vremena u Barseloni. I tamo je isto sranje kao i drugde. Imali smo na vlasti osam godina levičare i Zelenu socijalističku partiju u Kataloniji. U Barseloni je gore nego ikad. A, ni referendum o nezavisnosti Katalonije nije doneo ništa. Na početku mi je bilo privlačno što je bio usmeren protiv establišmenta. Jer, to je kao da rušiš zakon, da uspostavljaš direktnu demokratiju. Ali, ubrzo sam shvatio da to nije prava revolucija. Problemi su ostali, i sve je opet povezano s pitanjem novca. Katalonija je bila jedno od najbogatijih područja u Španiji, a ljudi su tamo danas siromašni. Kad se setim svog detinjstva u Banjolesu pre nešto više od četrdeset pet godina – tad nije bilo nezaposlenosti, sve je bilo tako idilično, gotovo savršeno, a danas – katastrofa. Svi su danas uzorni građani, plaćaju poreze, rade ono što im se kaže, i što vlade traže od njih, a sjebani su. Pa normalno je da će nekog da okrive. Nužno je da traže krivca. A gledaju Amazon ili Epl ili Gugl kako se diče bogatstvom koje zajedno imaju Francuska, Nemačka, Italija i Španija. Pričamo o desetak triliona evra samo Amazona, a BDP Nemačke je, možda, četiri, a Španije jedan trilion! I o čemu dalje da pričamo?
Pripremate novi film „Out of This World“ koji donosi, bar na prvi pogled, škakljivu priču o američkom diplomati koji na početku rata s Ukrajinom odlazi u Moskvu?
– Da, snimanje će početi narednog leta. Pregovaram još uvek s Kristen Stjuart za jednu od glavnih uloga u filmu, i trebalo bi sve da rešim naredne nedelje. Koliko god ta priča nekom zvučala kontroverzno, nije to film o ratu u Ukrajini. Više je to priča o podeli moći između Rusije i Amerike. Biće to, u određenim elementima, zamislite, i komedija. Mislim da nam je svima potrebno malo radosti, smeha. Naravno da je teško napraviti komediju o ratu, ali ne smete dozvoliti sebi da gajite solidarnost spram svakog jebenog problema u današnjem svetu. Mogu biti solidaran, osećajan, ali ako želim. Jer, stalno iskrsavaju problemi koji me se, donekle, ne tiču. Film, koji će naravno biti i mračan, kao i sva moja ostvarenja, počinje jednostavnim pitanjem – da li je svetu potrebna jaka Rusija? Da li bi svet bio bolji, srećniji? Veoma je to škakljivo pitanje… Da li je svetu u interesu da Rusija bude u savezu s Kinom? Ili da svet bude prepušten samo moći Amerike? Videćemo šta će se dešavati sada kad je Tramp ponovo izabran za predsednika SAD. Da li će ići na uništenje Nemačke, odnosno njenih uspešnih kompanija kako bi primat zauzele američke? Koji će biti glavni interes Amerike – da li da razdvoji Rusiju od Kine ili da uništi nemačku ekonomiju? Ni sam nisam siguran…
Pričali ste kako ste se često pitali da li će doći trenutak kada ćete sebi reći – dosta. Patite li zarad filma?
– Ne, jer ću ja spasiti film! Naravno, ne samo ja, ima ih još. Doduše ne mnogo, možda petnaestak, dvadesetak autora koji stvaraju nove filmske forme. Pravi film je danas u mnogo boljem položaju nego što je bio osamdesetih ili devedesetih. Publika, kojoj komercijalni film nudi samo prazninu, vraća se pravoj kinematografiji jer je to nezamenljivo iskustvo, a paradoksalno uspon platformi je to omogućio. Znate, Stendal je pisao da kad se ljubav ne razvija, opada. Nema sredine. Isto je i s filmom. A trenutno raste!
Mislite li, zaista, da ste najveći španski reditelj posle Luisa Bunjuela?
– Naravno! Poštujem Almodovara jer je nametnuo svoj stil svetu. I veoma je važno da se ne prilagođavate, već nametnete nešto svoje. Ali, pogledajte njegov poslednji film „Susedna soba“… Nema tu više ničeg od onog starog, ludog Almodovara. Engleski i Almodovar – ne ide to. Ako pričamo o kvalitetu, bez ustručavanja mogu da kažem da sam najbolji posle Bunjuela. Istorija će to potvrditi!
Bonus video: Srdan Golubović o FAF-u
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
