Ikone sedme umetnosti Luis Bunjuel i Čarli Čaplin imali su jedno neprijatno iskustvo koje se desilo baš na dan proslave katoličkog Božića.
Kada je slavni španski sineasta Luis Bunjuel jednom prilikom pravio svoju listu deset najboljih filmova svih vremena, u izbor je, na iznenađenje mnogih uvrstio sopstveni film „Zlatno doba“, koji je uradio uz pomoć Salvadora Dalija, ali i neke očekivane naslove, poput „Oklopnjače Potemkin“ Sergeja Ejzenštajna ili ostvarenja „Kradljivci bicikla“ Vitoria de Sike. Na Bunjuelovoj listi našao se i jedan film Čarlija Čaplina, onaj iz 1925. godine – „Zlatna groznica“.
U ovom ostvarenju Čaplin putuje na Aljasku kako bi učestvovao u potrazi za zlatom. No, omelo ga je nevreme, pa završava u zabačenoj kolibi. Uspeva, ipak, da stigne u gradić pun tragača za zlatom i odmah se baca na posao, ali se i zaljubljuje. I dok bi ovo bio siže jednog od čuvenijih ostvarenja nemog filma nije to jedini put da je špansko-meksičko-francuski sineasta odao počast britanskom glumcu i reditelju.
Čaplin i Bunjuel mogli su da se pohvale nekom vrstom prijateljstva. Bunjuel bi čak često odlazio u kuću glumca i reditelja kako bi se rekreirao – bilo da je „koristio“ Čaplinov bazen ili s drugom igrao tenis.
No, pored tih sportskih aktivnosti imali su i jedno neprijatno iskustvo koje se zbilo baš na proslavi Božića. Taj „Božić iz pakla“ opisao je u svojoj autobiografiji Luis Bunjuel. Inače, u pitanju je jedna od najpopularnijih filmskih autobiografija i na ovim, našim prostorima, koja je ovde doživela čak tri izdanja. Poslednje, treće izdanje memoara „Moj poslednji uzdah“ objavio je 2013. Filmski centar Srbije, u prevodu Svetlane Stojanović i uz pogovor Bora Draškovića.
Uz dragocene fotografije, Bunjuel tu prepričava brojne dogodovštine iz svoga života, a jedna je, na dan proslave katoličkog Božića, posebno atraktivna…
Iskidao je španski reditelj na zabavi upriličenoj u domu španskog komičara Tona, baš na Božić jelku kojom je svi trebalo da budu opčinjeni. Naime, na toj zabavi koja se zbila u Holivudu 1930. godine jedan od počasnih gostiju bio je Čarli Čaplin, podseća „Far aut magazin„. A sam Bunjuel došao je na žurku u društvu scenariste Eduarda Ugartea. Međutim, praznično raspoloženje pokvario mu je baš glumac. Čarli Čaplin je rešio da odrecituje svim prisutnima na zabavi jednu patriotsku pesmu:
– A kao i od svih izliva patriotizma, povraćalo mi se…
I da bi se otresao tog osećanja gađenja, Luis Bunjuel odlučio se da uradi nešto sasvim nesvakidašnje. A svakako neprimereno… Naime, dao je znak Ugarteu i još jednom glumcu da započnu „napad na jelku“.
– I to smo i uradili. A nije nimalo lako „raskomadati“ božićnu jelku. Zapravo, toliko smo bili izgrebani a rezultat je bio patetičan. Nije bio vredan tolikih ogrebotina od iglica. I zato smo potom uzeli sve lepo uvijene božićne poklone, koji su stajali ispod jelke, i počeli da ih gazimo. U sobi je nastao potpuni muk. Svi su samo buljili u nas, s razjapljenim ustima od neverice.
Iako je supruga Tona prigovorila Bunjuelu zbog tog suludog čina, ostao je reditelj pri stavu da je atak na božićnu jelku bio „subverzivan“. O božićnom incidentu je čak izvestila i tadašnja štampa…
No, ispostavilo se da je Čarli Čaplin hrabar čovek. Jer, i posle svega, i to samo nekoliko dana kasnije, pozvao je Bunjuela na novogodišnju zabavu u svom domu. Reditelj se naravno odazvao pozivu na žurku za novogodišnje veče. Ali, čim je stigao Čaplin ga je odveo u stranu i uperio prstom u ogromnu, raskošno okićenu božićno-novogodišnju jelku.
Luis Bunjuel se prisetio i šta mu je tada poručio Čaplin:
– Pošto tako voliš da uništavaš jelke i to ti pričinjava takvo zadovoljstvo, hajde odmah to uradi da nas ne bi sve opet uznemirio na prazničnoj večeri!
Odgovorio mu je sineasta da, sasvim suprotno, nema ništa protiv bilo kojeg drveta, ili jelke, dodavši:
– Ali, imam protiv tvog razmetljivog patriotizma kojeg sam čuo te večeri!
Bonus video: Alfred Hičkok
