"Delimo rane koje nikako da zacele, krvave devedesete i dobro nam je poznata ona krilatica - zavadi pa vladaj"

Ovo delo, koje potpisuje hvaljeni alžirski pisac mlađe generacije Abdelatif Uld Abdalah, nedavno je objavila izdavačka kuća "Clio".

Pisac u nagrađivanoj knjizi zaplet plete oko sudbine arheologa Vahida Hamrasa koji, kada se posle mnogo godina provedenih daleko od zavičaja, vrati u rodni kraj, zatiče selo podeljeno starim neprijateljstvima, verskim fanatizmom i nasleđenom mržnjom. Angažovan je na arheološkim iskopavanjima koja bi mogla da promene razumevanje prošlosti tog kraja, ali ubrzo nestaju dragoceni artefakti, nižu se ubistva, a Vahid postaje osumnjičeni u istrazi čije se granice neprestano pomeraju.

I dok pred policijskim islednicima pokušava da ispriča šta se dogodilo, ispovest prerasta u lavirint sećanja, zaborava, halucinacija i potisnutih trauma. Vahid, međutim, boluje od delimične amnezije - pojedini ljudi, događaji i čitavi delovi njegovog života nestaju, da bi se potom vratili u izmenjenom, zastrašujućem obliku. I neminovno je otuda pitanje - da li je njegovo pamćenje zaista nepouzdano, ili je zaborav jedini način da se preživi istina?

"Hamurabijevo oko" jedan je od najzapaženijih romana novog alžirskog književnog talasa. Smešten u Alžir tokom krvave "crne decenije", knjiga "Hamurabijevo oko" je i psihološki triler, i kriminalistička fantastika i društveno-istorijski roman. Jer mnogo je dubljih slojeva ispod priče o ukradenim artefaktima i nerasvetljenim zločinima - kolektivna trauma, političko nasilje, verski ekstremizam, kolonijalno nasleđe, trgovina istorijom i sukob između onoga što zajednica pamti i onoga što odlučuje da zaboravi.

Poput arheologa koji skida sloj po sloj zemlje, čitalac pokušava da rekonstruiše istinu iz fragmenata jednog rasutog života. Međutim, u svetu Vahida Hamrasa nijedan svedok nije sasvim pouzdan, nijedna uspomena nevina, a svako otkriće otvara novu tajnu.

Roman toka svesti

I to je samo delić ovog uzbudljivog romana, iz pera Abdelatifa Ulda Abdalaha, rođenog 1988. u Mostaganemu, u Alžiru. Važi za istaknutog savremenog pisca mlađe generacije, ne samo u Alžiru, koji stvara na arapskom jeziku. Zanimljivo je da je po vokaciji arhitekta, što se odražava na strukturu njegovih narativa. Arhitektura je prisutna i u detaljima piščevih narativa. Već je za roman prvenac "Van kontrole", koji je objavljen 2016, dobio prestižnu alžirsku nagradu "Ali Maaši" za mlade stvaraoce.

Usledilo je delo "Gizdanje", a "Hamurabijevo oko", koje je originalno objavljeno 2020, naredne godine ušlo je u uži izbor za Međunarodnu nagradu za arapski roman (IPAF). Uld Abdalah deo je mlađe generacije pisaca koji su se odmakli od isključivo istorijskih tema i uveli elemente psihološkog trilera i detektivske fikcije u savremenu arapsku prozu. Upravo je ta generacija stvorila takozvani arapski noar kao originalni prostor za postmodernističko promišljanje društvene i političke stvarnosti u arapskoj književnosti.

Roman "Hamurabijevo oko" preveden je odavno na italijanski i predstavlja prvo piščevo ostvarenje prevedeno na srpski jezik.

Dragana Đorđević, koja je s arapskog prevela roman, ističe da delo ima okvir kriminalističke priče jer je u formi davanja iskaza pred istražnim organima, kako vojnim, tako i policijskim.

- Ali, zapravo, autor se dotiče starije i novije istorije, sadašnjeg trenutka i uz zapitanost za budućnost. S obzirom da junak ima većinski monološki iskaz, uz vrlo malo govora drugih ljudi, možemo reći da ima i elemenata romana toka svesti. Reč je o izuzetno dinamičnom romanu koji nam nudi drugačiju estetiku, drugačiji pristup pisanju. Autor inkorporira arapsko književno-istorijsko nasleđe, ali i mnoge elemente zapadne, antičke filozofije uz zaista izuzetan umetnički postupak - smatra Dragana Đorđević.

Pišem za individualca

Abdelatif Uld Abdalah, boraveći ovih dana u Beogradu, Novom Sadu i Novom Pazaru, gde je i predstavljao roman, izrazio je veliku zahvalnost prevoditeljki Dragani Đorđević, najpre što se zainteresovala za njegov rukopis a potom i što mu je poklonila veliku pažnju. I što, na koncu, voli arapsku književnost.

- Ima vrlo malo prevodilaca u Srbiji ali i u svetu koji razumeju arapsku kulturu, a posebno alžirsku, sa svim što ona nosi i kako je nastala. Prevođenje nije samo prenošenje teksta na drugi jezik, već i elemenata kulture, a to je vrlo težak zadatak - ocenjuje za Nova.rs alžirski pisac, uz posebnu zahvalnost izdavačkoj kući "Clio" što se poduhvatila izazova da predstavi novi glas iz sredine koja nije toliko poznata.

- Zapadne izdavačke kuće, većina njih, rukovodi se isključivo kapitalističkim pristupom, te se samo prevode određeni književni glasovi. A retko ko to danas radi iz ljubavi spram književnosti. Prevod mog romana na srpski zato vidim kao izgradnju mosta između dve različite kulture, i to mosta koji počiva na pravim vrednostima. Jer, ovde postoji ljubav i prema književnosti, ali i poštovanje spram drugog. Verujem da će srpski čitaoci i intelektualci dobro primiti ovu knjigu i da će ona otvoriti prostor za susret s alžirskom kulturom, a sigurno i sa nekim drugim, dosad neotkrivenim prostorima. Pišem za čoveka, individualca, i verujem da će srpski čitaoci dobro razumeti čoveka iz Alžira, onog ko potiče iz Afrike jer je ljudsko iskustvo isto svuda u svetu - sud je pisca, koji smatra i da će njegova knjiga naići na dobar prijem ovde.

Upitan zašto misli da će "Hamurabijevo oko" prigrliti srpska publika, odgovara za Nova.rs kao iz topa:

- Pa, imamo iste političke probleme. I danas, a tako je bilo i nekada. Mnogo toga nas spaja. Alžir i Srbiju, pre toga Jugoslaviju. Setite se da je je Jugoslavija bila uz Alžir u Pokretu nesvrstanih. Uostalom, na kraju dana svi smo isti, imamo iste porodice. Osim tih istih iskustava iz doba Pokreta nesvrstanih, i posebnih veza Jugoslavije i Ažira, i u kasnijem periodu to političko iskustvo je vrlo slično. I mi smo tokom devedesetih iskusili građanski rat, kao posledicu propadanja socijalističkog bloka u svetu. Samo što se negde to mirno završilo, a u određenim zemljama, na nesreću, sve se odvijalo na krvav način. Takođe, tokom devedesetih smo prošli kroz vrlo sličan raspad društva, od kog se ni danas nismo potpuno oporavili. I mi, poput vas, imamo rane koje se nisu skroz zacelile. A i kroz istoriju nas povezuje i činjenica da smo bili pod vlašću Osmanlija, s tom razlikom što se kod nas ranije okončala, kada su nas preuzeli Francuzi.

Abdelatif Uld Abdalah podvlači i da je radnja romana smeštena na početak devedesetih kada je rat u Alžiru bio u punom jeku.

- Spaja nas i to što još od raspada tog socijalističkog perioda kao i danas imamo problem sa granicama. Opterećuju nas te granice, naročito u odnosu na susede. Do tada smo u obe zemlje imali etnički diverzitet, ali su neki sa Zapada to iskoristili da nas podele. Sever Afrike, za one koji ne znaju, nije homogena etnička celina. Veliki je pritisak bio ne samo na etničku perspektivu već i versku. U Alžiru su preovlađivali Berberi, kao izvorno stanovništvo, Arapi koji su tu već vekovima, a bilo je i dosta Jevreja. Verski je u Alžiru bilo šarenilo. Ovaj roman se zato bavi i problemom suživota i tim besmislenim stvarima zbog kojih se prave podele među narodima. Zapad je proučavao našu istoriju, kao i istoriju Balkana ne da bi nas upoznao, već da bi to interpretirao na svoj način, pa se desilo ono staro - zavadi, pa vladaj. To je posebno očito na primeru arapskih zemalja. Jer, materijalnoj kolonizaciji prethodila je neka vrsta intelektualne kolonizacije.

Nismo samo žrtve

Naš sagovornik ukazuje da su prve "ekspedicije", koje su dolazile na to tlo, bile sačinjene od naučnika i orjentalista, što je dovelo do stvaranja određene slike tog područja. Ta slika, konstatuje, i dalje preovlađuje.

- Taj orjentalistički pristup počeo je još s Kolumbovim otkrivanjem Amerike, te španskim ekspedicijama u Južnoj Americi koje su se odvijale pod krilaticom - Daj mi svoje zlato, evo tebi moja religija. A kasnije je taj "princip" proširen na Afriku, Aziju, na sve zemlje koje su bile pod kolonijalnom vlašću. U romanu sam pokušao da pokažem da je taj orjentalistički pristup, koji bi se na širem planu mogao nazvati i usvajanjem, monopolizacijom, idejni projekat koji je kasnije sprovođen u praksi kroz razne vidove vlasti - objašnjava Abdelatif Uld Abdalah.

No, odmah dodaje i kako ne želi da stvori sliku da su isključivo žrtve. I sami su, kaže, doprineli svemu tome.

- Smatram da mi naročito snosimo odgovornost za neke stvari koje su kasnije usledile. A i za sve ono što se dešava danas - ističe Abdelatif Uld Abdalah i na kraju poručuje:

- Ako želimo da u drugom vidimo nešto što nam je slično, blisko, poznato, uvek ćemo tako nešto i tražiti. A ako čovek u drugom vidi priliku za zloupotrebu, i to je, opet, do njega, nas. Tako je i s ovim romanom. Sve se svodi na nameru čoveka, na to kako će čitalac nešto čitati.