0
Moderni klasik srpske, ali i svetske književnosti Danilo Kiš 22. februara proslavio bi 90. rođendan.
Danilo Kiš rođen je 22. februara 1935. u Subotici. Otac Eduard Kiš bio je mađarski Jevrejin, a majka Milica Dragićević, rodom sa Cetinja.
„U Subotici su se zbile dve krucijalne činjenice mog života što ih je udesio Bog ili Slučaj: tu su se susreli moj otac Eduard Kiš, viši inspektor državnih železnica i pisac Jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja, i moja majka Milica Dragićević, crnogorska lepotica, prvi put daleko od svog rodnog Cetinja, u poseti kod svoje sestre. Susret redak, možda jedinstven u ono vreme“, pisao je Kiš.
No, rano detinjstvo biva u najgorem smislu obeleženo Drugim svetskim ratom, što će kasnije postati jedan od najsnažnijih izvora njegove literature. Otac mu je ubijen u logoru a Danilo se s majkom i starijom sestrom Danicom seli na Cetinje, gde 1954. godine završava srednju školu, a u Beogradu studije kao prvi diplomirani student Svetske književnosti.
Kiš je prvu pesmu napisao s devet godina, a sećao se kako je „tema prve bila glad, a druge, više ili manje u istom periodu, ljubav“.
„Eto, taj scenario, bol, proganjanje, smrt, i dalje je osnova moga dela…“
Kiš, koji književnu karijeru započinje kao pesnik, početkom šezdesetih okreće se prozi – kratkim pričama i pripovetkama, novelama i romanima. I 1962. godine, u jednom tomu, objavljeni su Kišovi romani „Mansarda“ i „Psalam 44“. Usledio je, podsećaju iz izdavačke kuće „Arhipelag“, Kišov „porodični cirkus“, jedan od dva najvažnija toka u piščevoj književnosti. Romani „Bašta, pepeo“ (1965) i „Peščanik“ (1972), zajedno s knjigom kratkih priča „Rani jadi“ dve godine ranije, oživljavaju misteriju detinjstva koja se događa usred užasa logorskog miljea u Drugom svetskom ratu. Tek spoznati svet se ruši u vihorima istorije, od kojih Kišovi junaci pokušavaju da sačuvaju makar neki trag porodične istorije i postojanja sveta u kome su oblikovani.
Dok je „porodični cirkus“ pripovedna rekonstrukcija logorskog sveta nacizma, novele u „Grobnici za Borisa Davidoviča“ (1976) i „Enciklopediji mrtvih“ (1983) i u posthumno objavljenoj knjizi „Lauta i ožiljci“ (1994) govore o staljinističkim montiranim procesima i čistkama. Tako se u Kišovoj prozi zaokružuje velika slika epohe druge polovine 20. veka.
Uporedo s prozom, Kiš je pisao autopoetičke eseje, dragoceno svedočanstvo o njegovom životu i delu. Kišov autopoetički opus jedan je od najvažnijih opusa te vrste u ukupnoj istoriji srpske književnosti, napominju iz „Arhipelaga“. Pored nekoliko knjiga eseja i knjige razgovora „Gorki talog iskustva“, posebno mesto u ovom opusu ima polemička knjiga iz 1978. „Čas anatomije“.
Pisao je drame i filmske scenarije, prevodio s francuskog, mađarskog i ruskog jezika, a njegova dela prevedena su na veliki broj svetskih jezika, u izdanjima vodećih svetskih izdavača.
Za roman „Peščanik“ dobio je NIN-ovu nagradu, „Grobnica za Borisa Davidoviča“ ovenačana je Goranovom nagradom, „Čas anatomije“ Nagradom Željezare Sisak, a „Enciklopedija mrtvih“ Andrićevom. Za ukupan književni opus dobio je priznanje „Skender Kulenović“, „Sedmojulsku nagradu“ i Nagradu AVNOJ-a. Dobio je i niz međunarodnih književnih nagrada, među kojima „Veliki Zlatni orao grada Nice“ za ukupan književni rad, francuski Orden Viteza umetnosti i književnosti, „Tevere“ u Italiji i „PEN Bruno Šulc“ u SAD.
Izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1988, a samo godinu dana kasnije preminuće u Parizu. Imao je 54 godine.
Danilo Kiš je pisac koji čitaoce neprestano stiče u novim generacijama. U izdanju „Arhipelaga“ objavljena su Kišova dela u deset knjiga (romani, priče, poezija, drame i filmski scenariji) i poetički spisi u tri toma (izabrani eseji u knjizi „Poslednje pribežište zdravog razuma“, „Čas anatomije“ i „Gorki talog iskustva“). Piščeva prva supruga
Mirjana Miočinović priredila je veliki deo njegove književne zaostavštine, kao i knjigu „Iz prepiske“ koja je objavljena u dva izdanja, od čega prvo 2021, a drugo prošle.
Kišovo delo potvrđuje piščeve reči s početka osamdesetih o „veličanstvenom mehanizmu koji ne dozvoljava da se svet obesmisli, da reči izgube svoje značenje“.
U kratkom eseju „Zašto pišem?“ iz 1985. godine Danilo Kiš beleži:
– Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!
Bonus video: Vladan Matijević
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
