Memoarska proza Baraka Obame, eseji Zejdi Smit i "Čovek u crvenom kaputu" Džulijana Barnsa među 10 su najboljih knjiga nefikcijske proze u 2020. godini prema ocenama američkih i britanskih kritičara.
Priredio: Matija Jovandić
Redakcija portala „Lithab“ sabrala je ocene kritičara vodećih američkih književnih časopisa, dnevnih listova i magazina da bi došli do liste od 10 najboljih publicističkih i knjiga dokumentarne proze objavljenih ove godine u Americi. Prenosimo ovde rezultate njihovog istraživanja uz kratke opise knjiga.
Izabel Vilkerson – „Kasta: Poreklo našeg nezadovoljstva“
„Eleganta i ubedljiva“, piše „Njujork tajms buk rivju“ o autorki Izabel Vilkerson i njenoj knjizi „Kasta: Poreklo našeg nezadovoljstva“.
„Spretnost kojom kombinuje krupnije istorijske opise sa vinjetama iz pojedinačnih života, pojačana veštinom iskusnog reportera, biće prepoznatljivi čitaocima ‘Topline drugih sunca’… ‘Kasta’ će podstaći čitaoce da podjednako i misle i osećaju. Ovo su žive priče o tome kako vlada i zakoni maltretiraju crne Amerikance u svakodnevnom životu – od nasilja na plantažama sa robovima, preko užasa linčovanja do rutinskog nipodaštavanja i goreg od toga, što je i dalje zajedničko iskustvo mnogih ljudi – izražavajući njihovu sposobnost da podnesu zastrašivanje i nemir, da iskažu indignaciju i trenutke tuge. Rezultat je knjiga istovremeno lepo napisana i bolna za čitanje“, ocenjuje kritičar „Njujork tajms buk rivjua“.
Barak Obama – „Obećana zemlja“
„Čak i kada je najinspirativniji, on nikada nije zapaljivi govornik. On propoveda veru u sposobnost Amerikanaca da prevladaju međusobne razlike. Ovo je kredo u koji on nastavlja da veruje, čak i kada ‘Obećana zemlja’ sadrži deo mračnih aluzija na pojavu podela i ogorčenosti u formi Donalda Trampa. Obama nije ljut, što je jedinstven kvalitet kakav se čini neophodnim u svakom političkom diskursu današnjice, dok ‘Obećana zemlja’ pruža zadovoljstvo pri čitanju zbog svoje pronicljivosti, staloženosti i topline autora, od njegovog iskrenog oduševljenja njegovom fabuloznom porodicom do njegove očigledne naklonosti spram ljudi koji su radili za njega i sa njim, posebno na počecima, to je pomalo i tužno. Ne zato što Obama više ne veruje u nas, nego što, bez obzira na to koliko ga voleli, mi više ne verujemo u vođe poput njega“, piše Lora Miler iz magazina „Slejt“.
Ana Viner – „Jeziva dolina: sećanje“
U svojim srednjim dvadesetim, na vrhuncu ličnog poverenja u tehnologije i industriju, Ana Viner, zaglavljena, bez novca, tražeći smisao u svom poslu, kao svaki dobar milenijalac napustila je posao u izdavaštvu i krenula u susret novoj digitalnoj ekonomiji. Preselila se iz Njujorka u San Francisko, gde se našla u velikoj firmi u srcu Silikonske doline, u svetu ekstravagantnosti, sumnjivog uspeha i novih startap preduzetnika navučenih na dominaciju, slavu i, naravno, ‘progres'“, piše izdavač ove knjige.
„Moguće je stvoriti realistični portret savremenog San Franciska pukim nabranjem svih tokova čudesa novog novca i ‘pametnih’ svedenih hipi principa kakvi tamo cvetaju. Sve što treba da uradite je da ih stavite nasuprot efekata vrtoglavih stanarina: nekada živahna kontrakultura koja se bori za vazduh i ‘koncentracija javnog bola’ kakva izaziva stid i šok čak i kod rođene Njujorčanke… Ali prava snaga ‘Jezive doline’ leži u njenom pažljivom raščlanjivanju kompleksnih poriva i implikacija koje učvršćuju ovu novu nadrealnost na svakom nivou, od pojedinačnog tela do političkog tela“, piše Lorin Ojler iz „Njujork tajms rivju of buks“.
Helen Mekdonald – „Let vrapca“
U knjizi „Let vrapca“ Helen Mekdonald sabrala je najcenjenije eseje zajedno sa novim tekstovima na različite teme: od nostalgije za nestajućom prirodom do uzgajanja nojeva. Meditirajući o zatvorenosti i slobodi, seljenju i letenju, Helen nas uvodi u neka od svojih najličnijih iskustava: posmatranje velike seobe ptica pevačica sa Impajer stejt bildinga, gledanje desetine hiljada ždralova u Mađarskoj, potrazi za poslednjim zlatnim pticama pevačicama u šumama topole u Safolku…“, opisuje knjigu njen izdavač.
Za ovu zbirku eseja Majkl Šaub iz NPR-a kaže da je „zapanjujuća knjiga koja nas podstiče da ispitamo svoju vezu sa svetom prirode i da se borimo da je sačuvamo“.
Nataša Tretevej – „Memorijal Drajv: sećanja jedne ćerke“
Kada je imala 19 godina, Nataši Tretevej okrenuo se ceo svet: njen bivši očuh pucao je na njenu majku i ubio ju je. U knjizi memoarske proze, pesnikinja nagrađena Pulicerom, ispituje nezamislivu traumu, bol, gubitak i žalost, u pokušaju da razume kako je život njene majke poprimio tragičan smer, kao i to kako je nju, Natašu, takvo iskustvo na duge staze oblikovalo kao umetnicu kakva je postala.
Mark O’Konel – „Zapisi iz apokalipse: Lično putovanje do kraja sveta i nazad“
„Ovo istraživanje o opsesiji krajem vremena, od stručnjaka za klimatske promene do teoretičara zavere, možda odbije neke čitaoce kao nepotrebno traganje za utehom… Ispostavlja se da je budućnost poništavanja ljudskog života bogatiji rudnik komedije nego što biste možda pretpostavili… Raznovrsnost scenarija kraja sveta sa kojim se O’Konel suočava je otrežnjujuće… Ugrubo prikupljena i nasumična građa u O’Konelovim ‘beleškama’ povezana je njegovim briljantnim komičnim stilom. Da bi ste približili sebi to kakva je njegova pametna, neurotična ličnost, možda bi trebalo da zamislite nekoga između Bila Brajsona i Dejvida Fostera Valasa”, piše Džejms Meriot iz „Tajmsa“.
Džulijan Barns – „Čovek u crvenom kaputu“
Džulijan Barns zainteresovan je za onaj prostor između onoga što može da se pretpostavi i onoga što može da se proveri, navodi pisac Kolm Tojbin o knjizi „Čovek u crvenom kaputu“. Ova knjiga objavljena je nedavno i na srpskom, o čemu smo pisali u zasebnom tekstu.
Merlin Šeldrejk – „Zamršen život“
„Zamršen život“ Merlina Šeldrejka, sa podnaslovom „kako gljive stvaraju naš svet, menjanju našu svest i oblikuju našu budućnost“, prva je knjiga ovog britanskog mikologa. Sa jedne strane, to je naučna studija o gljivama, a sa druge autor u njoj pokazuje i kako društvo oblikuje naučna saznanja.
„On prihvata i određena fantastična nagađanja, kao što je njegovo sećanje iz detinjstva na Terensa Mekenu, etnobotaničara, mistika, porodičnog prijatelja, zajedno sa njegovim fantastičnim teorijama o vanzemaljskom poreklu gljiva“, piše Džoana Stejnhard iz „Los Anđeles rivju of buks“.
Erik Larson – „Sjaj i nepodopština“
Tek podnaslov knjige otkriva o čemu govori: „saga o Čerčilu, porodici, prkosu tokom napada“.
„Nebrojene knjige napisane su o Drugom svetskom ratu, ali samo je jedan Erik Larson. Tokom karijere je razvio reputaciju čoveka sposobnog da piše o različitim temama, ali inteligentno, vrcavo i lepim stilom. Ljubitelje Larsona radovaće kad čuju da ni ‘Sjaj i nepodopština’ nisu izuzetak. To je široko, uzbudljivo delo o prvoj godini Vinstona Čerčila na mestu premijera Velike Britanije, i skoro je nemoguće ispustiti je iz ruku. Larsonova odluka da se fokusira na veću grupu ljudi je pametna. Dok je Čerčil očigledno glavni lik, Larsonovo portretisanje njegovih pomoćnika i kolega pružaju dragocen kontekst uloge premijera u ratu. Mnoge knjige napisane su o Čerčilu, očigledno, ali šireći okvir svoje knjige, Larson pruža čak i dublje razumevanje legendarnog političara”, beleži Majkl Šaub na portalu NPR.
Zejdi Smit – „Nagoveštaji“
„Smitova je spektakularna esejistkinja – čak i više, rekao bih, nego autorka romana… Bavi se nečim univerzalnim, sumnjom koja se uvukla u naše međusobne odnose čak i spram onih za koje želimo da mislimo da ih poznajemo. To je ključni posao esejiste: da istraži ne našu nevinost, nego našu složenost. Hoću da kažem da to uspeva, jer Smitova ne uzima sebe previše ozbiljno, ali to nije ni tačno. Tačnije je da je voljna da rasvetli splet osećanja koje je izazvala pandemija. Ovo može da se učini kao mala stvar, ali je suštinski važna: nikad ne posumnjam u njen glas u napisanom“, navodi Dejvid D. Ulin iz „Los Anđeles rivju of buks“.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar