Zadušnice, sedam dana ranije: Piše Ivan Mrđen

Danas ćemo, tačno u podne, kao što smo činili prethodnih osam godina, odati poštu mom drugaru, kolegi i prijatelju Milošu Šteriću (Beograd 1977 – Njjujork 2016), neprežaljenom jedincu naše prijateljice Seške Stanojlović. Ona je dve godine posle njegovog više nego preranog odlaska objavila knjigu pod naslovom „Daleko je Kolumbija“, u kojoj su od zaborava sačuvani Miloševi najvažniji tekstovi iz „Blica“, „Danasa“, „E-novina“...

U predgovoru sam napisao da to „nije poduhvat ucveljene i neutešne majke“, već da taj izbor tekstova „može da bude dobar putokaz i podsticaj novinarima početnicima, da na vreme shvate da novinarstvo nije 'guglovanje' već poznatih podataka i slanje poruka mobilnim telefonom, već da treba nešto i znati i umeti“...

Miloš je sahranjen na Lešću 11. juna 2016. godine, a samo dva dana ranije, na 19. rođendan dnevnog lista „Danas“ prisetio sam se ekipe iz suterena zgrade u Jagićevoj 4, sa kojom smo u leto i jesen 1997. pravili strane namenjene sportu i životu u Beogradu: Srđan Valjarević, Dejan Sretenović, Miloš Šterić, Aleksandar Đukanović, Stevan Glušac, Dejan Ajduković, Ognjen Janković...

Napisao sam tog dana u „Blicu“ da nisam, na žalost, imao dovoljno vremena da ih obučim i selektujem na pravi način, te da mi je kao „nekakva satisfakcija ostalo samo uverenje da sam pomogao Srđanu Valjareviću da se definitivno opredeli za književnost i da sam prepoznao talenat i kvalitet koji je pokazao Miloš Šterić“.

* * *

Iz poštovanja prema Milošu i bolu njegove neutešne majke danas neću obići grobove mojih drugara, prijatelja i kolega, uz koje bih i sa Lešća mogao da napravim solidnu retrospektivu sopstvenog života. Zadušnice su iduće subote, što je ipak mnogo bolja prilika za takvu memorijalnu šetnju...

Od mog najboljeg druga iz mladosti Dragana Dadice Jovanovića i sarajevske urbane legende Zorana Ćapina Čape, kolega kojima sam govorio na sahrani Željka Vukovića i Raška Kovačevića, kafanskih drugara Vase Radovića i Darka Radonjića, pa do „zaustavljenih u koraku i snu“ najbolje prijateljice Mirine i moje najmlađe ćerke Marine Nataše Misić Đorđević i kolege iz „Blica“ Milana Maleševića...

“Dobri ljudi moraju umreti, ali smrt ne može ubiti njihova imena”, poznatu dansku poslovicu pomenuo sam krajem aprila, kao objašnjenje zašto, mimo svog običaja, nisam uz imena pokojnika stavljao onu crticu sa nadgrobnih spomenika. To neću učiniti na ovom prilikom, najviše iz bojazni da bi se u šumi brojeva izgubili ljudi…

Tu crticu je Milan Malešević u knjizi “Vešto smišljene i u pravo vreme lansirane istine” (“Alma”, Beograd, 2007) pretočio u sjajan aforizam: “Od kolevke pa do groba, sve je samo generalna proba.”

* * *

Možda ću danas prošetati samo do mesta gde je pre petnaest meseci kolega Petar Luković sahranjen uz svoju suprugu Višnju. Nisu daleko od Miloša, a čitava priča nosi i poseban sentiment, jer je koleginica Seška u predgovoru za moju knjigu „Sa mnom više nema šale“ napisala da je „taj i toliki gabarit humanosti kojim Mrđen raspolaže izuzetno retka vrednost“, te da „iz tog njegovog nadasve ljudskog poriva potiče i specifična kultura sećanja: na ljude koji su bili deo najpre njegovog, ali i naših života, ili život sam“.

Ona je tom prilikom podsetila, kao omaž svima koje sam „posthumno nagradio svojim saosećajnim darom“, na moj tekst od 21. jula 2010. godine, posvećen Višnji Luković:

„Ušla je jedne letnje večeri, lepa, visoka, nasmejana, u svilenoj haljini i sa velikim šeširom, a ja sam pomislio da su baš zbog nje izmišljene visoke potpetice. Ako ima Boga ona mu se u prošlu subotu predstavila u takvom izdanju, a ono što je teška, višegodišnja borba sa opakom bolešću učinila ostaće sa zemnim ostacima, juče pokopanim na Lešću.“