Vučićev panađur kiča i političkog mamurluka - zvižduk za sopstveni kraj: Piše Ranko Pivljanin

I tek kada se, ubeđena da ide na jug, počne smrzavati okovana ledom i teškom studeni, nekako doumi pogibeljnu zalutalost i stane da trlja promrzle i prazne šake iz kojih su joj oteti i ankeri i luč i šibica.

Najkraće, Niko i Ništa, bubuljičave pubertlije trinaestogodišnje vladavine najgorih nad gorima, sreli su se da još jednom razmene sopstvena ništavila, ovaj put u centru Beograda pretvorenog u jeftini palanački panađur, paradu političkog mamurluka, jeftinog kiča i klimaksa poniženja već uveliko poniženih, ucenjenih i obezljuđenih, nauštrb normalnosti i zdrave orjentacije.

#blockquote_0

I sve to u ime očuvanja vlasti čoveka, izgubljenog u bespućima sopstvenih deluzija i svakovrsnih manija, ogrezlog u (samo)destrukciji i vlastodržačkoj pohlepi, još uvek nedovoljno svesnog da okolo hoda u ofronclanoj vladarskoj odeždi ispod koje se nazire žalobna golotinja, koja više ne proizvodi ni efekat manijačenja, već samo stida i neverice.

Parapatriotski moto vašarskog hepeninga „Ne damo Srbiju“ u svom ehu odjekuje kao „Ne dam vlast“, „Ne dam privilegije“, „Ne dam pare“, „Ne dam moć“..., demaskirajući surovu spoznaju vlasnika megafona da je bez toga ponovo ono što je i bio: niko i ništa.

Zloupotrebljena oteta država

Oteta država i njeni resursi, zajedno sa živim štitom prvo opljačkanih i obespravljenih a onda, sitnim novcem i besplatnim roštiljem, potkupljenih nevoljnika, zloupotrebljeni su da budu zaklon čoveku koji uneveren stoji na raskrsnici sa tri puta od kojih jedan vodi u egzil, drugi u zatvor, a treći u adekvatnu instituciju.

Četvrtog nema, sam ga je zatrpao i zalivadio, ne ostavljajući ni uski prolaz odstupnice kroz koji bi se, koliko-toliko, časno i bez velikih posledica izvukao.

#blockquote_1

Svaki njegov potez je greška i okreće se protiv njega samog (normalan deo ovog društva se već svikao na štetu koju njemu pravi), svaki novi lažnjak i falsifikat ga ne maskiraju, već još više razotkrivaju, svaki korak ga vodi ka ivici terase vladarskog dvora sa koje će se, najposle, sam od sebe, strmeknuti u kloaku onog „Ćacilenda“ ispod, gde ga čekaju još gori i pokvareniji od njega, da se sa njim ćosaju i svete mu se za poniženje koje im je priredio.

Možda bi ono čemu smo u Beogradu prisustvovali na Lazarevu subotu i ostalo kao samo još jedna beslovesna orgija uzentalog vladara i njegove lopovske kamarile sa privedenim statistima, da nije bilo novopazarskog ogledala sa kojeg je, istovremeno, sijao blesak svega onoga što je sušta suprotnost skomračnosti radikalske raspašoj politike.

Iz mesta gde su Vučićevi politički patroni i učitelji, od kojih je preuzeo štafetu mahnitanja, decenijama sejali otrov, mržnju, razdor, nepoverenje i netrpeljivost, stigle su slike normalnosti, ljubavi, dobročinstva i zdravog i nepatvorenog zajedništva građana Srbije koje više nisu razdvajali ni vera, ni različiti bogovi, ni simboli a ujedinjavalo ih je ono ljudsko i dobro u njima.

Marširali su, ruku pod ruku, polumesec i krst, šajkača i fes, a neki mladi ljudi su se u iskrenom zagrljaju mirili među sobom, praštajući jedni drugima ono za šta ni jedni ni drugi nisu krivi.

Bukadžijski parapatriotski skup

I na simboličkoj ravni udaren je otrežnjujući šamar bukadžijskom parapatriotskom kiču i pomami tako što su u, većinski muslimanskom Novom Pazaru, tamošnji domaćini dočekali studente iz ostatka Srbije sa posnom trpezom, uvažavajući veliki hrišanski praznik i vaskršnji post, dok se „prestonica srpstva“ davila u dimu roštilja na kojem su se prevrtale pljeskavice i kobasice.

Sve uz taktove ratnohuškačkog folk treša nekakvog malog Baje, uz ciku i podvriskivanje, skupljenih s koca i konopca, i zatvorenih u tor iz kojeg su i sami pokušavali da pobegnu kad je za mikrofon stao onaj koji ih je tu doveo da budu kulisa njegovog pozorišta senki i cirkusa u odlasku.

Ni oni nisu imali ni volje ni snage, a ni potrebe, da do kraja, i po stoti put, slušaju ispraznu i trulu govorniciju.

Napunili su stomake džabnim provijantom, ali nisu bili spremni da im puni glavu, iako je tamo bilo još mesta.

I oni su ga prozreli i prezreli, gledajući kako da se evakuišu iz tog mordora, smišljajući koje će i kakvo opravdanje imati pred decom, unucima i prijateljima za to poniženje na koje su naterani ili svoje voljno pristali, svejedno.

Možda će ti, Vučiću, sve drugo Srbija oprostiti, ali to što se zbog tebe stidela – neće! I ne treba.