Vreme je da se autujem

Portal Nova.rs za praznike svojim čitaocima poklanja 40 autorskih tekstova koji predstavljaju aktuelna i analitična ili intimna i ispovedna zapažanja o godini koja je (skoro u potpunosti) iza nas. Ili o ljubavi. Ima ih i o aktivizmu, savremenicima, društvenoj odgovornosti, strasti. Ili o životu generalno. Temu smo im predstavili kao slobodnu, a pristup je njihov lični. I reči su sasvim njihove. Pišu ih naši sagovornici, saradnici, kolumnisti, prijatelji i urednici portala i novine "Nova". Ovaj konkretno piše Milan Vukelić, šef produkcije na Nova.rs.

Da, vreme je da se autujem. Kao korisnik teretane.

Ceo život sam štreberko. Ne ful štreber, jer nisam toliko pametan (za dvojku iz fizike sam morao junački da se borim), nego baš štreberko: Naočare, muzički ukus, odevanje, opšte držanje… Da ne bude zabune, to mi nimalo ne smeta, naprotiv. Vrlo rano sam shvatio da od mene nikad neće biti neki „frajer“ i da svu svoju sreću moram da tražim koristeći ovo što imam.

To se najčešće svodilo na pokušaje iščašenog humora, kao neki Vudi Alen s „ali ekspresa“. Tu je naravno bilo i smaranje drugih ljudi bendovima za koje nisu čuli i koji ih ne interesuju: Zloglasna je moja opsednutost svim stvarima koje imaju ikakve veze s grupom Wilco, a moja fakultetska zaluđenost bendom Yo La Tengo čak je i opevana – ja sam „Milan V“ iz stiha „Kao Milan V. slušam Yo La Tengo“ u pesmi „Dobacuju na ulici“ Sajsi MC.

Tako je bar bilo u mojim ranim dvadesetim. Bio je to beskonačan niz pijanih svitanja na Kalemegdanu uz Morisija na „IndieGo!“ večerima, svirki Jarbola i Velikog Prezira po svim zamislivim i nezamislivim budžacima ovog grada, muvanja s indie momcima po stepenicama opskurnih splavova (seća li se još neko „Krivog stojka?“) i još opskurnijih klubova („Šipražje“ 4evah).

Ukratko – padavičar s dna kace.

Ali bilo je to vreme umerenog optimizma u celom društvu. Zemlja se konačno otvorila ka ostatku sveta, Zoran Đinđić je bio premijer, a simbol svog zla bio je Voja Koštunica. Čisto konteksta radi, video sam Koštunjavog nedavno na Dorćolu i pomislio: Bože, što je sladak u ovom svom kariranom sakojčiću sa zakrpljenim laktovima, šta li sam uopšte imao protiv njega?

I za sve to vreme ja sam nemilice arčio svoje biološke kapacitete trošeći praktično cele plate na pivo i karte za koncerte, uz minimum sna i još manje fizičke aktivnosti bilo koje vrste. Generalno, na samu sintagmu „fizička aktivnost“ imao sam alergijsku reakciju. Moj organizam je ideju vežbanja odbacivao kao nešto potpuno nespojivo sa mnom kao osobom i mojim telom kao najvećim neprijateljem.

Da, naravno da mi je sopstveno telo bilo najveći neprijatelj. U osnovnoj u Mirijevu male siledžije su me zvale „Debeli Dinamo“ – „Dinamo“, jer sam došao iz Hrvatske u 3. razredu, pa su valjda mislili da sam Hrvat i samim tim navijam za Dinamo; „Debeli“ ne moram da objašnjavam.

Sportom su se bavile te siledžije, a ne ja. Oni su nosili „er maks“ patike i išli u teretane; ja sam nosio „starke“ i na teretane gledao u najboljem slučaju kao na mučilišta.

Da sad ne prepričavam političku istoriju koja je dovela do Koštunice u sakojčiću, to sve znate. Ali, sve te godine proveo sam zguren nad kompjuterom, radeći kao novinar, jedući najgoru džank hranu koju možete da zamislite, sve vreme uz punu veliku šolju turske kafe bez mleka i šećera („švalerska“, kako ju je zvala Mira, legendarna kafe-kuvarica „Blica“).

A onda sam shvatio da više nemam dvadeset-i-kusur i da neke stvari moram da menjam. Stidljivo, da niko ne zna, upisao sam se u lokalnu teretanu. A tamo – moj pakao uživo. Pa ovo su sve same batice s Novog Beograda, reinkarnacije mojih mučitelja iz 90-ih, samo na steroidima! I u još skupljim patikama.

Prvi period kulturološkog šoka i prilagođavanja dugo je trajao, ali pravi preokret desio se tek kada sam uzeo svog ličnog mučitelja. Prijateljica Marina, s kojom sam cimerisao u padavičarskim godinama, nagovorila me je da dođem u njenu teretanu i uzmem ličnog trenera. „Uzmi Joksu, najbolji je za tebe“, rekla mi je glasom koji uliva poverenje.

A onda sam video Joksu: Plavokos i plavook, kratko ošišan i sa bicepsom širim od moje butine koji je pucao ispod majice „Нема предаје”. Progutah knedlu. Marina je izgleda rešila da me ubije.

Ispostavilo se da je pre u pitanju bilo moje spasavanje. Da, umirao sam na svakom treningu, ali sam odmah nakon toga doživljavao neku vrstu ekstaze koja mi je dosad bila nepoznata. Nisam religiozan čovek i ne drogiram se, ali tek nakon sat vremena burpija, bugarskih i rumunskih dizanja, zgibova, propadanja, sklekova, iskoraka, trastera i ostalih užasa mogao sam donekle da ih razumem. Sada sam tamo redovan pacijent, kao neki socijalno neprilagođeni gym rat. Ne samo da sam redovan, ja idem svake nedelje tamo; ne samo svake nedelje, ja idem četiri puta nedeljeno tamo, nekad i pet; ne samo četiri puta nedeljno, ja tamo idem i vikendom. Kapirate kuda ovo ide.

A i ovo je zanimljivo: Na sopstveno iznenađenje, nisam bio ni približno najveći frik tamo. Ne mogu sad da ih imenujem, jer planiram da idem u istu teretanu i u januaru, ali recimo samo da pored lika koji izgleda kao sovjetski masovni ubica i drugog lika koji verovatno jeste sovjetski masovni ubica, ja još delujem i ok.

Nisam preveliki fan „novogodišnjih odluka“, niko se od toga nije leba najeo. Ali, poslušajte savet bivšeg štreberka i Debelog Dinama: Trk u teretanu, sa nekim svojim Joksom ili sami, pa redom – zgibovi, burpiji, trasteri!

Šta su burpiji i trasteri? Neka to bude vaše prvo veliko iznenađenje u 2023.

Bonus video: Ne preterjute sa vežbanjem, da ne izgubite tlo pod nogama