"Ubice razbijaju glave i kamere, dok komandir ćacilenda sanja da bude vrhovni komandant"

Taj događaj i demonstracija sirovog nasilništva spram novinara na zadatku, koliko god je bio brutalan i nenormalan, nije neočekivan u blizini mesta u kojem njegovi stanari po broju krivičnih dela, prijava i godina zatvora ozbiljno konkurišu sedmom paviljonu Zabele, ali jedinstvenim ga čini nešto drugo.

Oblik života koji je razbio kameru i za kojeg se ispostavilo da je osuđivan za ubistvo i odležao u zatvoru 15 godina, uradio je to naočigled policije ili takozvane policije koja se "pravila mrtva", nemo posmatrala šta se dešava, da bi na kraju, pola sata nakon napada, nevoljno prišla napadnutim novinarima tek kada su banditi završili svoj posao (slobodno mogu reći, naručeni zadatak) ne pokazajući želju da postupe kako im zakon i opis posla nalažu: preveniraju napad, naprave uviđaj i, ne daj bože, daju se u poteru za „licima“ koja su napala novinare.

Taj jedan pripadnik policije koji se udostojio ili usudio da dođe do napadnutih čak im je saopštio da "neće biti uviđaja" jer je "tužilaštvo javilo da to nije slučaj za uviđaj" i tek nakon što su ljudi iz Asocijacije nezavisnih elektronskih medija intervenisali u policiji i tužilaštvu, naložen je uviđaj. I na tome se stalo.

Počinitelj još nije pronađen, iako je fotografisan, identifikovan i svi znaju o kome je reč. I ako ga nađu (a sumnjam da ne znaju gde je – za početak neka provere da se nije vratio u one zloguke šatore na dežurstvo), bojim se da se ništa neće desiti i da će se slučaj razvlačiti dok ne bude zataškan i zaboravljen.

To govori samo jedno: i policiji i tužilaštvu i sudstvu (po Ustavu nezavisnoj grani vlasti) neko je naložio da ne rade svoj posao, jer da oni mogu, hoće ili smeju da ga obavljaju kako im zakon i dužnost nalažu, ne bi bilo ni nakaradne naseobine, ni njenih abonenata, ni razbijenih glava i kamera.

A ko je taj koji je, uz časne izuzetke, paralisao čitav policijsko-pravosudni sistem? Eno ga, u subotu šeta na Sajmu vina, glumi somelijera i krevelji se u oko desetina kamera u višesatnom direktnom prenosu njegovih televizija, vrti svoje prazne priče, pravi se lud i grčevito se trudi da zadrži vlast koja mu, još uvek, jedino može garantovati slobodu i novac kojim, između ostalog, plaća i lojalnost kriminalnog ološa iz svog predsedničkog dvorišta.

Taj isti „stručnjak za vino“ namerio se da bude i vrhovni vojni komandant, pa je tako u petak u Skupštinu Srbije stigao Predlog izmena Zakona o Vojsci koji u članu 19. predviđa da se rečenica „načelnik Generelštaba i starešine Vojske Srbije komanduju i rukovode Vojskom u skladu sa zakonom i aktima komandovanja pretpostavljenih“ promeni u „načelnik Generalštaba komanduje Vojskom u skladu sa zakonom i odlukama predsednika Srbije“.

Vučić, u evidentnom strahu i paranoji – redovnim nus produktima terminalne faze diktatorskih režima, nakon što je "prepakovao" vrhove svih policijskih jedinica, sad pokušava da sebi potčini i najjači aparat državne sile. Usput, u neutaživoj infantilnoj želji da bude novi Tito, hoće i da formalizuje kovanicu o "vrhovnom komandantu“ koju je svojevremeno, u ulozi najvećeg Vučićevog kolonopraktičara, lansirao Aleksandar Vulin, a dalje pronosili uvlakački mediji i ostala poltronerija, da bi se i sam uživeo u ulogu koju ne definišu ni zakoni ni Ustav.

Tako često ističe kako je "vrhovni komandant", iako ta formulacija ne stoji ni u članu 112 Ustava Srbije koji određuje nadležnosti predsednika Republike nad vojskom, niti u Zakonu o Vojsci Srbije. Uostalom, nije ni bitno da li će ta ljudska nesreća - koja svoje nataložene frustracije i komplekse već trinaestu godinu leči akumulirajući političku moć, poklonjenu ili otetu od Tomislava Nikolića i aminovanu od stranih faktora koji su mu prepustili ulogu stečajnog upravnika Srbije - ostvariti svoj vlažni generalisimuski san i ozakoniti sebe kao "vrhovnog komandanta".

Mnogo je važnije da li će čovek koji regrutuje i komanduje kriminalnom legijom iz nakazne šatorske naseobine, zaista biti u mogućnosti (nameru očigledno ima) da i armiju ove zemlje pretvori u partijsku vojsku i da sutra, kad ga demoni straha i paranoje potpunu obuzmu, uz kriminalce u one šatore useli i vojnike, a po obodu, kao što je to radio s traktorima, parkirati tenkove?

I to ne zavisi ni od njega, ni od izmena Zakona o vojsci koju će njegova glasačka mašina očas posla izglasati i usvojiti, već od integriteta oficira naše Vojske pred kojima će biti dva izbora: da budu sluge i pretorijanska garda pomahnitalom i uplašenom vladaru ili da kažu – dosta je bilo! Iskreno, nemam nekih iluzija spram vojnog vrha da se „neće javiti na telefon“, ali ne mogu da zamislim vojnike i oficire koji im neposredno komanduju da bi mogli da danas ponove ono što su uradili njihovi prethodnici 9. marta 1991. godine kad su po naređenju Slobodana Miloševića izveli tenkove na beogradske ulice.

Milošević je taj "eksperiment" preživeo i unesrećivao nas još devet godina. Vučić je na to potrošio već trinaest i njemu nije preostalo još mnogo vremena. Može da pokuša, ako mu je želja da na smetlište istorije ili u zatvor ode s titulom „vrhovnog komandanta“.