Piše Ranko Pivljanin: O (ne)čistoj savesti - daj da još i Dijanu zloupotrebimo

O stanju njegove savesti nećemo mnogo, svačija savest je lična stvar i svak se sa njom nosi kako zna i ume. Jedino se mora konstatovati da je pozivanje na savest, bio jalovi pokušaj autoabolicije i bilo bi daleko uverljivije i iskrenije da je rekao da ga savest mori ( ukoliko se tako nešto uopšte zadržalo u tom čoveku). Drugo, „ograđivati“ se čistom savešću pred ženom kojoj su korupcija i javašluk sistema koji je sam napravio ubili dete, u najmanju ruku je neprimereno i nedolično i već u startu demaskira prave motive njegove „empatije“, a to je da minimizira i razvodni situaciju koja je razgorela vatru protesta i dodatni animozitet građana protiv vlasti. To njega mnogo više žulja, od bola ucveljene majke.

Teško je, očigledno iznuđenim gestom poziva na razgovor, potrti ono što je samo u proteklih nekoliko dana priređeno toj ženi iz kriminogenog šatorskog tabora preko puta, naročito sramotni, neljudski i, normalnom umu neshvatljivi, „muzički program“ i pripadajući mu „repertoar“ kojim su pozleđivane Dijanine rane. Prvo je sve to dozvolio i aminovao, onda se nijednom rečju i nijednim gestom nije ogradio od tog užasnog i uvredljivog trandebala već je, kad to suludo iživljavanje, nije dalo rezultate već izazvalo kontraefekat, ponudio sebe kao sagovornika.

Šta on, posle svega, može da kaže i poruči Dijani, čime da je uteši, kakvo obećanje da joj da, kakvo izvinjenje da uputi? Videli smo kako izgledaju i šta znače njegova izvinjenja kao ono kada se onomad „izvinjavao“ svima o kojima je ružno govorio u proteklih, bezmalo, godinu dana. Ličilo je to na potez bahatog kabadahije koji je isprebijao kafanske goste a onda se, posle ko zna koliko vremena, setio da im se izvini, ali po principu, one čuvene filmske replike sa Đurom koji će im oprostiti što ih je tukao.

I nije samo napravio gaf sa ograđivanjem svojom „čistom savesti“. To je dobro razumela i Dijana koja ga je prozrela i demontirala sa nekoliko nepobitnih činjenica. Prvo, nije je pozvao direktno, već preko njegovih medija. Dakle, opet propagandni trik za uši glasačkog tela u kojem će se on još jednom predstaviti kao pomiritelj i čovek dijaloga. Rekao je i „ona je mene vređala, ali ja ću njoj oprostiti“. Kakva besramna i beskrupulozna zamena teza na koje je savršen i nedvosmislen odgovor dala Dijana: „...Godinu dana vređa sve nas, zapretio je da će nas uništiti u celom svetu, je l treba ja njemu da oprostim ono što je rekao za subotu „igra se neka utakmica“, što se vozio vozom i rekao da mu nedostaju Toma i Vesić – šta ja treba da kažem na to? Treba li ja da budem uvređena ili on? Ja njemu neću oprostiti“. I nije odbila razgovor, ali da on dođe kod nje, da razgovara pred ljudima koji je podržavaju i pred svim medijima i zapitala ga „zašto se plaši svog naroda, a ne plaši se među robijaše da izađe“, misleći na profil „ćacilend“ legija kojima puni šatore u svom predsedničkom dvorištu. Pametnom dosta.

#blockquote_0

Da, nije se u onom vagonu u kojem se šepurio među rojem svojih podguznih muva setio ni Dijane ni njenog Stefana, već lutki sa njegovih končića. Nije u Kazahstanu mogao da zadrži jezik za zubima već se maliciozno i posprdno zapitao je l se to u Novom Sadu „igra neka utakmica“! Nije se setio na desetine pretučenih studenata i građana, proganjanih, gaženih kolima, privođenih, zatvaranih, vezivanih lisicama za bolnički krevet. Nije se setio da pusti tužilaštva i sudove da nepristrasno i profesionalno reše slučaj nadstrešnice, već ih je svim silama sabotirao i opstruirao. Setio se „fejk“ izvinjenja, dijaloga i poziva Dijani kad je mu je račun za decenijsko bestijalno orgijanje stigao na adresu i kad su se kosturi nepojamnih nedela iz ormara sručili pred njegove noge a on potrošio sve mehanizme da slomi otpor građana.

Aleksandar Vučić nema više ni prostora ni vremena ni integriteta, o poverenju koje je odavno prokockao da ne govorimo, da uradi išta smisleno i dobro, išta uverljivo i iskreno, išta empatično i humano. Njemu više niko nigde ne veruje ništa – ni u svetu ni u rođenoj državi kojom predsedava. Preostaje mu jedino da nađe način kako da se skloni i oslobodi društvo svog zlehudog autoritatizma i sistema koji ovu zemlju vodi direktno u provaliju, pre nego što se desi neko novo zlo. Tada će biti prekasno i za njega i za nas.