2
Pisati post festum, nakon nekog istorijskog događaja, lako je - gledaš, slušaš, vidiš epilog, pa zaključiš; pisati pre nekog događaja, nije moguće po zakonima fizike, jer budućnost nije moguće videti unapred, osim ako niste novinari nekog od Vučićevih tabloida koji su juče, pre nego što se desio, videli upad inspektora UKP u prostorije četiri NVO koje su baratale novcem iz USAID; pisati u korak sa istorijom je moguće, ali ujedno i najteže. "Nova" ovih dana to radi najbolje što ume.
To da nas istorija pretiče je valjda svima jasno. Sabilo se u ovih nekoliko meseci više istorije nego što je dozvoljeno po sanitarnim propisima: jaja lete gde ranije nisu letela, Ustav pada iz sata u sat, hapsi se i privodi brzinom predsednikovog izvinjenja Rusiji (a to je brzina koja se opasno primiče brzini svetlosti).
Neću taksativno navoditi šta se sve događa, vidite kao i ja. Preneću osećaj koji imam.
U poslednjih 12 godina gledali smo zajedno mnoge šokantne prizore, a ja se, recimo, najbolje sećam osećaja mučnine i nemoći nakon što sam čuo vest o ubistvu Olivera Ivanovića. Taj i brojni drugi – pad helikoptera, Savamala, laganje o broju žrtava korone, da pomenem samo neke – dešavali su se, međutim, skriveno od očiju javnosti, ili makar po mraku.
Prekjuče su žandarmi zabranili odbornicima opozicije da uđu u najveći lokalni organ vlasti u Novom Sadu usred bela dana, tako da svi vide sramotu. To da li ih je neko pozvao da uđu naknadno, ili pod pretnjom „razoružavanjem“, ili pod nekim trećim uslovom – to preskočite. Ovo je fakat: u ponedeljak je ovim činom suspendovana i demokratija i Ustav. I nije to bilo dovoljno, nego je, nakon što su se opozicionari i građani razišli, policija još počela i da ih hapsi. Pa ni to nije bilo dovoljno, nego su ih i pritvorili (pa juče ipak pustili). Sve to izgleda u dlaku onako kako izgleda u Rusiji i Belorusiji. Eto, i taj smo prag prešli. A dokaz da smo ga prešli došao je juče u formi pomenutog upada u NVO, zbog navodne istrage o trošenju novca od USAID.
Vulinov zakon o zabrani „spoljja finansiranih“ NVO stoji sa strane, gleda, ne veruje. Pravimo državu po meri Vulina i Đuke – kakav trenutak da se bude živ.
Paralelno sa tim, dešavaju se procesi oslobađanja. Duh kraljevačkih jaja lebdi iznad Srbije ovih dana – juče je nakratko bio i u Zaječaru, noć pre toga se obrušio na „nozdrovu“ onog čoveka koji je studentima pokazivao krvavi srednji prst. Istovremeno, studenti pozivaju na novi generalni štrajk, 7. marta, krenuli su marševi za Niš, a Pravni fakultetu BU – u saopštenju koje je moglo da bude i jasnije – iskazuje solidarnost sa i podršku „građanskim naporima u lokalnim sredinama Srbije koji za cilj imaju pokretanje rada državnih i lokalnih institucija“.
Već posle Niša, a pre najavljenog generalnog štrajka, Narodna skupština Srbije će, valjda u utorak, najpre izglasati 90 zakona, a onda konstatovati ostavku Vlade i premijera koji ih predlaže.
Kome to ima smisla, zreo je za jaje.
Ako vas sve ovo čini uplašenim, nervoznim, emotivnim, depresivnim, euforičnim i nadasve besnim – bez brige, svi smo zajedno u ovome. Dišite duboko. Čuvajte snagu. Razmišljajte pribrano.
Jer, Srbija na njihovu žalost nije ni Belorusija, ni Rusija, pa čak ni nesrećna Mađarska, čiji se lider opozicije poklonio razvalinama Železničke stanice u Novom Sadu. Istovremeno, on se i pohvalio snagom tamaošnje opozicije Orbanu. Ali, Mađarska nema slobodne studente i oslobođene ljude na ulicama. A Srbija ima.
Zato znajte, neće ovo doveka. Zato dišite. Duboko.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
