Režim protiv naroda: ko će kome svirati kraj? Piše Ranko Pivljanin

I narod ove zemlje je, po svoj prilici, takođe spreman da ide do kraja. Eventualni međuprostor za civilizovan i miran rasplet duboke političke krize, koju vlast ne želi tako ni da shvati ni da imenuje, suzio se do nepostojanja ne ostavljajući ni minimum mogućnosti za relaksaciju i dijalog hladnih glava.

A kada se govori u kategorijama kraja, moguća su samo dva ishoda: kraj režima ili kraj naroda i države. Iako je unutrašnja okupacija države i njenih građana od strane naprednjačke vlasti bila dovedena gotovo do perfekcije, ne ostavljajući gotovo nikakvu alternativu za oslobođenje i vraćanje u normalnost, ona se nije mogla kladiti na sopstvenu večnost, iako je u to počela da veruje i bila na pragu da ubedi narod kako mu ona bolje misli i radi nego što on sam sebi može i želi da priušti. Prosto rečeno, nijedan režim nije opstao na porazu sopstvenog naroda, niti je takva pobeda moguća.

Prema tome, finale ove borbe može biti samo kraj režima, a kada, kako i po koju cenu će do tog kraja doći zavisi mnogih faktora, okolnosti, strateških i taktičkih uspeha ili grešaka jedne i druge strane. Na kraju i od međunarodnih činilaca koji će - kakvi god da su, a iskreni, pošteni i principijelni nisu - u nekom trenutku, morati da se opredele da li u svom dvorištu žele diktatorsku državu sa tinjajućim građanskim ratom u perspektivi – neku vrstu balkanskog Sudana, ili kakvo-takvo uređeno društvo u kojem se politika neće voditi na ulicama u dimu suzavca, eksploziji topovskih udara i ukrštanju motki i pendreka.

Sam Vučić, sklon destrukciji i samodestrukciji, više ne zna gde udara, a udara bumerangom, pa mu se sirovo nasilje - sa zloupotrebom regularnih policijskih jedinica i honororno angažovanih batinaša - vraća natrag, čemu smo svedočili i u petak uveče u Novom Sadu. Od koga i zbog čega je policija branila zgradu Filozofskog fakulteta i zašto je umarširala u zgradu rektorata Novosadskog univerziteta i držala studente kao zarobljenike u amfiteatru? Od studenata? Oni su se, zajedno sa građanima, i okupili da brane ugroženu autonomiju koja je brutalno zgažena upadom policije, pod opravdanjem da ih je pozvao rektor koji je od svega što se tamo događalo čuo samo „aplauze i sviranje klavira“. Kao što je glavnokomandujući u ratu protiv sopstvenog naroda u stanju „povišene veselosti“ slavio još jednu pobedu „pravne države“ nad „blokaderima“ obećavajući još batina i udarajući po ostalim „neprijateljima“.

Nije lako izbrojati koliko je puta nazvao ološima neke evroparlamentarce koji su tog dana bili u Novom Sadu, dok je nezavisne medije koji su izveštavali sa lica mesta nazivao medijskim teroristima i inspiratorima protesta, pozivajući tužioce da ih procesuiraju. Kada bi mogao, najrađe bi poslao policijske kordone da zauzmu neposlušne redakcije nego što se ovako izokola muči da nas sve zatvori. Za ludilo koje je sam indukovao i koje dodatno, daleko od svake pameti i obzira, pumpaju upravnici njegovih medijskih ludara krivi novinare koji rade svoj posao, emitujući tračak svetla kroz medijski mrak i, do sada, neviđenu i nezamislivu monstruoznu propagandu.

„Ako gledate ovo na N1 možete da poludite!“, uzvikuje u ekstazi ono svakosatno klepetalo sa paratelevizijskog razglasa mržnje, agresije i prostakluka. Sreća pa postoji Informer TV da nas vrati u normalu. E, u granicama te i takve „normalnosti“ tumara i Vučić u očajničkoj nameri da produži i sopstvenu i našu agoniju, sprovodeći nasilje nad onima koji su ga pročitali i žele da mu vide leđa, i manipulišući ljudima koje je vezao uz sebe, što zavodljivim lažima, što pritiscima, kupovinom i ucenama.

Računa da će se ovi prvi umoriti, uplašiti i odustati, a ovi drugi ostati u iluziji da im je on jedini garant kakve takve egzistencije i opstanka. Problem je što je uveliko potrošio strah koji se sve manje prima, a ponestaje para, jer i iluzije koštaju. U organizovane vikend kontra-šetnje, još jedna bledu i neuverljivu kopiju autentičnih protesta ne veruje ni on ni oni koji šetaju za dnevnicu. Ostaju izbori koji su podjednako rizični i ako ih izgubi i ako ih, uz poznate marifetluke, dobije i zato ih, na sve načine, odlaže. Čovek koji je sebe ubedio u apsolutnu nepobedivost, sada može samo da bira između dva poraza. A oba podjednako bole.