Piše Ranko Pivljanin: Akutni Vesić i hronični Vučić: Razbole se lisica...

Ova legenda se, na najubedljiviji način, ovaplotila u našoj stvarnosti kao puka realnost.

Istina i laž su zamenile mesta, bunar sa istinom je zabetoniran da se otud slučajno ne bi pomolila, a laž se odomaćila i raskomotila, postala jedan od ključnih metoda vladanja ovog režima i ide pod ruku sa obmanama, spinovima i poluistinama. Formirane su čitave, pre svega, medijske fabrike laži i regrutovani eskadroni profesionalnih lažova i obmanjivača koji nas svakodnevno ubeđuju u crnilo belog zida i kišu iz vedrog neba.

Moglo bi se reći da je to postalo jedna cela industrijska grana i da su se promoteri i emiteri laži toliko trudili na strani istine i elementarnog poštenja gde bi nam(im) kraj bio.

Oni su, operisani od moralne obaveze spram istine, uspeli i da do savršenstva dovedu tzv. "istinolikost", pojam koji je prvi upotrebio američki komičar Stiven Kolber u nameri da opiše retoričku strategiju vođenja intuicijom u proceni istinitosti, umesto oslanjanja na nesporne činjenice i logiku. Tu se sud o istinitosti ne donosi na osnovu objektivnih činjenica, već osećaja i ljudi rasuđuju na osnovu toga što imaju utisak ili osećaj da je nešto istinito.

Prevedona na prosti jezik, nije istinito ono što zaista jeste, već ono u šta vas ubede a vi poverujete.

Tako je napravljen čudovišni balon opsene u koji je zatvoreno celo društvo i bili smo na pragu da tu iskrivljenu i nenormalnu sliku prihvatimo kao nešto normalno i prihvatljivo da laž, u međuvremenu, i sama nije ostala bez odeće i počela da iskače u svoj svojoj golotinji i nakaradnosti, pa smo ustuknuli, zamislili se i počeli da odbijamo da verujemo u sve ono što nam poturaju, ali i dalje nesigurni u ono što čujemo i vidimo i nedovoljno osposobljeni da razlikujemo istinu od laži i obrnuto. A poturali i proturali su nam sve što im je palo na pamet.

Ubeđivali su nas da će dovesti „mercedes“ u Srbiju, da se Vučić neće kandidovati za predsednika i da je samo on primio Putina, da neće smanjivati penzije, da u Jovanjici nije gajena marihuana nego paradajz, da je pilot srušenog helikoptera bio pijan, da će pokazati uzurpirana dva minuta snimka sa naplatne rampe u Doljevcu, da je Đilas ukrao 619 miliona evra, da će biti stanova od 380 evra po kvadratu, emitovali karte za nepostojeći metro, lagali su nas naveliko oko Rio Tinta, da su studenti teroristi i plaćenici.., predug je spisak laži i obmana. A na dan kada se obeležavalo devet meseci od pada nadstrešnice u Novom Sadu jedan „informerski“ analitičar je, mrtav ladan, rekao kako je u pitanju bio teroristički akt - „neko je pritisnuo dugme“, reče „stručnjak“.

I onda je došlo ovo hapšenje povodom finansijske istrage oko rekonstrukcije Železničke stanice u Novom sadu i „opečeni“ prethodnim lažima i spinovima, sa rezervom primamo sve što se oko toga događa. Nismo sigurni da li je u pitanju istinska nezavisna akcija tužilaštva ili još jedna igranka režima. Bačena je koska o „tužilačkom državnom udaru“ ali više ne znamo da li se time brane ili pokrivaju „nameštanje“ mangupa iz svojih redova. Možda se bivši ministar Goran Vesić zaista i razboleo noć uoči hapšenja, ali ko da na blanko poveruje u koincidenciju da kod svakog hapšenja ima akutne tegobe: onomad koronarne, sada abdominalne.

Vučić, pak, hronično upleten u sopstvene laži i teorije, bombastično najavljuje kako će govoriti o „kriminalnom ponašanju Tužilaštva za organizovani kriminal“, priča kako neki tužioci pokušavaju i njega da uhapse, a onda se, umesto konkretizacije, zadrži na opservacijama koje više liče na zaplete sapunica, pričajući o zaštićenom „prijatelju blokadera“ i „nečijem ljubavniku“. I krene u odbranu notornog Dodika koji je u BiH osuđen na godinu dana zatvora i šestogodišnju zabranu na političke funkcije.

Ono što, ipak, nagoveštava da u ovom dimu ima i vatre, jeste sumnja tužilaštva da je aneksom komercijalnog ugovora sa Kinezima budžet Srbije oštećen za više od 115 miliona dolara o čemu odbrambene snage režima upadljivo ćute.

Biće da je neko krao i to naveliko, a kada se radi o stotinama miliona onda je teško poverovati kako je to bio samostalni poduhvat Vesića, Momirovića i kompanije i da „trag novca“ ne može odvesti do samog vrha vlasti: zavisi od toga da li će osumnjičeni nastaviti da se brane ćutanjem (omertom) ili će, u pokušaju spasavanja sopstvene pozadine, progovoriti. Kao što je u decembru uradila bivša v.d. direktorka Infrastruktura Železnica Srbije Jelena Tanasković koja je u iskazu tužilaštvu odgovornost za rekonstrukciju Železničke stanice u Novom Sadu prebacila na ministra Gorana Vesića, tvrdeći da je insistirao da on vodi sve poslove oko projekta.

Vrlo je moguće da je i ova izjava jedan od razloga Vesićevih srčanih i stomačnih problema i Momirovićeve posete aerodromu, kao što bi sutra njih dvojica, ako progovore, mogli Vučiću da izazovu „zdravstvene tegobe“.

Pretpostavljam, takođe abdominalne jer su uvezani kao crevca. Za sada ga samo boli glava.