Zamislite da vam u ovom trenutku na lični račun legne 300.000 dinara. Već znate da ne morate da plaćate kredit u sledećih nekoliko meseci. Šta biste radili s tim parama? Ništa? Sasvim moguće.

Neki oblici potrošnje, kao što su turizam ili kafana, nisu vam dostupni. Za neke nemate volje – za nove cipele, na primer. Pare će svakako biti dobrodošle da se prištedi, za proizvode i račune koji moraju da se plate; za hranu, struju, internet
i tome slično. Ne znate koliko će kriza da traje i da li će u nekom trenutku onaj kredit početi opet da vas opterećuje.

Problem srpske i svetske privrede je u upravo opisanom mehanizmu. Već usvojene mere NBS i predstojeće vladine mere usmerene su ka, prvo, oslobođanju od kredita i nekih poreza i, drugo, ka podsticanju likvidnosti u preduzećima. Potrebno i dobrodošlo, naravno, ali ne i dovoljno da se stvari pomaknu s mrtve tačke.

Privreda će se naći u situaciji s početka teksta. Lakše će disati, dobiće novčanu injekciju, imaće neki novac za preživljavanje u naredna dva-tri meseca (da plaća račune i bar neke zaposlene) i pitaće se – šta dalje? Osnovn pproblem je što nema posla. Nema kupaca, nema prodavaca, nema interesovanja, nema Istoka, nema Zapada, nema malih ni velikih, nema ničega da pomeri stvari. To nikakve monetarne ni fiskalne injekcije ne mogu ispraviti.

Pa, šta je rešenje? Problem je u tome što nema rešenja. Ekonomska politika nije nikad bila nemoćnija. I da je idealna, ne može da napravi ekonomiju. Da, bukvalno, ne može da napravi kupce, prodavce i tržište. To je moguće samo ukoliko postoji interes preduzetnika i mogućnost da se sprovede taj interes. Trenutno nema ni jednog ni drugog.

Postoji samo nada. Nada da će ovakvo zamrznuto stanje trajati dva-tri meseca i da će se postepeno odmrzavati. Da će sve biti privremeno i da će se potom pokrenuti. U tom slučaju ispostavilo bi se da pokrećemo stare obrasce ponašanja i da privreda ponovo traži svoje mesto pod suncem. Prošlo bi još dosta vremena (meseci, možda i par godina) da se ekonomska dinamika vrati na uobičajeni ritam, ali bi se bar otvorio prostor za poslovanje i za nastavak tamo gde smo stali. Život bi ličio na onaj do sada.

Ukoliko se kriza oduži ili ukoliko usledi novi talas virusa, može se ispostaviti da nema svrhe čekati stari život. Onda se neće više pričati o vrednosti budžetskog deficita ili potrebnom stepenu relaksacije monetarne politike, već o tome kako organizovati mala preduzeća za proizvodnju potrebnih proizvoda i usluga. Ekonomska politika bi se bavila sagledavanjem osnovnih potreba i uslovima za njihovo zadovoljavanje.

Promenili bi se i ekonomski ciljevi, instrumenti pa i žargon. Do sledećeg prolaznog vremena (do sredine ove godine) ostaje da se ekonomska politika posveti onome na šta može da utiče. To je omogućavanje hibernacije preduzeća kroz fiskalne i monetarne olakšice. To bi bio njen maksimum i minimum na kome treba insistirati.

Zatim ćemo videti da li i dalje postoji svet koji smo poznavali. Ili prete stari/novi virus, međunarodni i regionalni politički i ekonomski sukobi , inflacija, protekcionizam i još neki jahači (ekonomske) apokalipse. Pa da se s resetovanjem globalnih političkih i ekonomskih odnosa porazgovara o tome šta da se radi.