Bolji smo od velikog broja zemalja i možemo da budemo zadovoljni. Srbija na nivou cele godine ima mnogo bolji rezultat (tj. manji pad privredne aktivnosti) od, na primer, Nemačke, V.Britanije, Italije, Rusije, a u regionu od Slovenije, Slovačke, Hrvatske, Bugarske, Mađarske, Rumunije, Crne Gore.
Recimo odmah da se prethodno rangiranje zemalja odnosi na 2009. godinu. Tada je svetska finansijska kriza pokosila ekonomiju sveta, a mi prošli znatno bolje od mnogih pošto smo imali manji minus. To je ista ona godina na koju se aktuelni zvaničnici neretko pozivaju kada žele da kažu kako se za njihovog vakta ostvaruje rast “dži-di-pija”, a ne pad kao nekada. Koliko je to poređenje besmisleno vidi se sada. Zamislite kako bi bilo da neko za deset godina, u vreme kada svet grabi napred, kao dokaz za bolju ekonomsku politiku ističe da je rast Srbije pozitivan a ne negativan kao 2020. godine.
Moglo bi se na ovom mestu otići u velike digresije. Kako smo u periodu od pet godina nakon 2009. prošli katastrofalno (s još dve recesione godine do ivice bankrotstva države), kako su oni koji su imali inicijalno najveći pad zapravo najbolje prošli (baltičke zemlje) i tome slično. Poenta je da jedna godina ne znači mnogo ako se baš u njoj vaspostavi loša ekonomska politika, kao što se to desilo 2008-2009.
Ako premotamo dvanaest godina unapred, videćemo da se nalazimo u još jednog godini u kojoj ćemo imati manji pad BDP-a nego mnogi. Zapravo, kako sada stvari stoje, zaista ćemo biti među najuspešnijim evropskim zemljama. Tako, između ostalih, predviđaju MMF i Svetska banka. Čemu dugujemo ovako dobre prognoze?
Pre svega, reč je o strukturi naše privrede. U poređenju s drugima, mi smo više oslonjeni na poljoprivredu i prehrambenu industriju a manje na turizam ili naftu. Više će stradati one države koje u strukturi svog BPD-a imaju veće učešće sektora usluga ili primarnih proizvoda. Dalje, više će biti pogođene oni čije su industrije integrisanije u međunarodne proizvodne lance nego što je to naš slučaj. Slično ovome, države koje više trguju sa razvijenim zemljama (evrozonom) biće jače pogođene. Štucaju lokomotive, pa vagoni koji su im najbliži i tako redom.
Ono što se može pripisati ekonomskoj politici, to je činjenica da smo krizu dočekali s uređenim javnim finansijama i prostorom da se interveniše i podrži privreda. Takođe, makroekonomska stabilnost nije narušena i u finansijskom sektoru ne osećamo potrese, uključujući i devizno tržište, kao mnoge druge uporedive države. Konačno, dobar deo naše privredne dinamike potiče od ranijeg ubrzavanja infrastrukturnih investicija i postoji nada da će se ovaj trend nastaviti nakon krize.
Dakle, sadašnje dobre prognoze za rezultat Srbije u 2020. polaze od nekih karakteristika s kojima smo ušli u krizu, a ne od antikriznog programa koji se preduzima. Međunarodne institucije, ne samo u našem slučaju, te mere nisu ni uzimale u obzir kada su predviđale mogući godišnji rezultat. To će sačekati neke sledeće iteracije. Zato ne bi bilo dobro da se već sada intervencionističke mere proglase superiornim i zaslužnim za rezultate u 2020.
Zaključak je da ćemo bolje rezultate od drugih u 2020. ostvariti zbog zatečene strukture privrede (veće učešće poljoprivrede a manje usluga), nižeg stepena razvoja (manje povezanosti s evropskim preduzećima i tržištima) i stabilizacije makroekonomskih tokova u poslednjih pet godina. Prva dva (od tri) faktora odgovaraju karakteristikama nerazvijenih zemalja. Rast nakon 2020. zavisiće upravo od stvaranja standardnih i dobro poznatih pretpostavki da se to stanje promeni (izgradnja institucija i pravne države).