Piše Vladimir Vučković: Briga o ljudima

Primera je mnogo. Smanjivanje budžetskog deficita i javnog duga znači kontrolu najvećih rashoda, onih za plate u javnom sektoru i za penzije (a ta kontrola ponekad može da znači da je neophodno i da se oni smanje). Deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni može da se umanji ukoliko devizni kurs raste, ali to smanjuje platu izraženu u evrima i pogađa dužnike i uvoznike. Izgradnja normalnog privrednog ambijenta podrazumeva da se mnoga državna preduzeća reformišu ili da odu u stečaj, pri čemu to znači gašenje nekadašnjih giganata i rast nezaposlenosti.Kako god da okreneš, ekonomske mere nekog ugrožavaju i zbog toga nailaze na otpore. Najbolje je da je makroekonomsko stanje dobro i da nema mnogo neprijatnog prilagođavanja. Ali, ceo svet je daleko od toga i jasno je da ćemo se u godinama koje suočavati sa različitim izborima i izazovima. Kako da ljudi prihvate neke promene, kada im je već svega dosta?Aktuelna kriza će nesumnjivo dodati ulje na vatru, iz nekoliko razloga. Ionako teško shvatjiv i prihvatljiv globalni proces gašenja nekih poslova, pa i čitavih sektora, biće još naglašeniji nakon pandemije. Već se govori o tome da će delatnosti koje se zasnivaju na neposrednoj interakciji između ljudi, kao što je ugostiteljstvo, biti nepovratno ugrožene, do istrebljenja. Izvesna je dugotrajna kriza u avio industriji, proizvodnji automobila, hotelijerstvu... Neizvesnost, siromaštvo, socijalni i porodični problemi biće naglašeniji. Lako mogu da uslede raslojavanje društva, rast kriminala, nepoverenje u državu, uzimanje stvari u svoje ruke, nacionalizam i populizam. Da se pojačaju i razmahnu, bolje rečeno.Mnogo će zavisiti od toga na koji način će države odgovoriti na predstojeće izazove. Što pre se nova realnost prihvati - to bolje. Za Srbiju to znači da će neki stari imperativi postati još važniji. Pripadnost društvu zavisiće manje od toga da li zarade rastu par procenata više ili manje, a više od toga da li se živi u normalnoj državi. Traži se nezavisno i efikasno pravosuđe, borba protiv korupcije, kvalitetno obrazovanje koje će doprineti snalaženju budućih generacija.Budžet će se još više nego ranije suočiti s potrebom da se ograničenim sredstvima finansiraju prave stvari. Socijalna politika izbiće u prvi plan. Ne bismo se nedavno toliko prepirali da li je isplata 100 evra svim punoletnim građanima dobra mera da smo imali saznanja (socijalne karte) o tome ko su zaista materijalno ugroženi građani. Kreiranje novih poslova biće lakše ako postoji putna i energetska infrastruktura širom zemlje. Zdravlje ljudi zavisiće od ulaganja u zaštitu životne sredine i u komunalnu infrastrukturu. Investicije i inovacije će rasti ako ljudi vide da imaju posla s pravnom državom i efikasnom administracijom. Partnerstvo između države i preduzeća, pa i zajednička briga o zaposlenima, mogući su ako država radi na tome da bude bolja. I, ako se vratimo na početak ovog teksta, ekonomska politika može da bude manje surova. Važno je da se ne satera u ćošak, do trenutka kada stvari mogu da puknu, kao što je bio slučaj pre nekoliko godina kada smo se našli pred krizom javnih finansija. Tada je neizbežno da se, umesto stvaranja, ide na preraspodelu, po pravilu u političkom (a ne društveno optimalnom) ključu.Sećam se crtanog filma u kome drvoseča (moguće Pol Banjan) gubi bitku s novom tehnologijom za seču i prevoz drveta. Navijate za tog vrednog i jakog čoveka, tužni ste što mu malo fali da napakuje više od te mašine, ali ste istovremeno svesni da se nešto menja i da on to neće moći da spreči. Priča u čijem je centru “mali čovek” a oko njega i nezavisno od njega vrtlog koji ga nosi, to je priča o ekonomiji i njenoj surovosti. Rešenje nije da se pravimo da do promena ne dolazi, već da se postavimo tako da se udarci amortizuju. Da, na primer, država finansira programe koje bi Pola prekvalifikovale za programera.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram