4
U istočnoj Evropi ima dve vrste zemalja. Jedne, kao Češka, Poljska ili Litvanija, zauvek su raskrstile sa komunističkom prošlošću i opredelile se za kapitalističku budućnost. Druge, kao Belorusija i najmanje polovina zemalja proizašlih iz bivše Jugoslavije, nikako ne prestaje da se osvrće unazad i ispreda mitove o prošlim vremenima.
Prema istraživanju globalnih stavova Pew istraživačkog centra, gro ljudi iz bivšeg komunističkog bloka uopšte nema dileme u pogledu koraka koje su napravili 1991. godine. Česi, Poljaci, Mađari, Litvanci i istočni Nemci velikom većinom – od 50 do 85% u zavinosti od konkretnog pitanja – kažu da im je zaokret ka tržišnoj ekonomiji doneo poboljšanje životnog standarda, veći kvalitet života, bolje obrazovanje i veće političke slobode. Rusi, Ukrajinci i Bugari manje su ubeđeni u isto.
Nisu sve zemlje uključene u istraživanje, pa ne znamo šta se u Srbiji i drugim bivšim SFRJ republikama tačno misli o istim pitanjima. Ali česte izlive nostalgije za navodno boljim životom u nekadašnjem socijalizmu teško je ignorisati.
Ekonomski gledano, nema nikakve dileme da su materijalne mogućnosti prosečnog čoveka u svim bivšim republikama danas osetno premašile nivo iz perioda SFRJ. Nostalgija se sa razlogom smatra jednom vrstom kognitivne iluzije. Lepe aspekte prošlih vremena pamtimo, a ružne potiskujemo. To je verovatno dobro za naše zdravlje, ali nam daje lažnu sliku stvarnosti.
Iluziju da se nekada živelo bolje u ovom slučaju pothranjuju i ekonomisti naivnim poređenjima bruto domaćih proizvoda s kraja 1980-ih sa današnjim. Poređenja BDP-a na tako dugi rok nisu pouzdana ni u tržišnim privredama, jer se stalna poboljšanja kvaliteta ne obuhvataju dovoljno, a inovacije čine problem proračuna nerešivim. A poređenja sadašnjeg BDP-a sa onim iz socijalističkih privreda, kada nije bilo ni pravog tržišta ni pravih cena, metodološki su praktično bezvredna.
Kada sledeći put čujete da Srbija „još nije dostigla nivo BDP-a iz 1990. godine“ pogledajte kroz prozor i prebrojte automobile načičkane na parkinzima. Prođite kroz neke stare slike, pa onda pogledajte u kakvoj opremi današnja deca igraju fudbal, kakve su bickle vozila nekada a kakve voze sada. Zapitajte se koliko ljudi srednje klase ima klima uređaje i mašine za pranje posuđa, a koliko ih je imalo 1990. godine.
Najveći deo tog rasta posledica je napretka tehnologije, a ne posebno mudrih državničkih odluka. Ali isto to je bilo i ubedljivo najvažniji uzrok nekakvog poboljšanja do kojeg je u toku samoupravnog socijalizma došlo. I najgori političko-ekonomski sistemi profitiraju od svetskog tehnološkog napretka. SFRJ je ekonomski nekako rasla uprkos nakaradnom sistemu zato što je druga polovina 20. veka bila vreme opšteg oporavka i napretka u svetu. U celom tom periodu nije bilo ni ratova, ni Velike depresije, ni svetske finansijske krize, ni pandemije. Uporedive tržišne privrede – poput Grčke, koju niko nikada nije optužio za majstorsku ekonomsku politiku – počele su sa sličnog nivoa a porasle mnogo više.
Iluziju blagostanja jačala je i tadašnja totalna kontrola medija pre internet alternativa. Često se čuje da su nekadašnji političari i funkcioneri bili ljudi velikog formata, pa se o nekom davnom gradonačelniku ili ponekom doživotnom direktoru državne firme piše sa poštovanjem i divljenjem. Ali mi ne znamo, niti smo tada stvarno znali, kakvi su bili ti ljudi, kakve su rezultate imali i kako su se stvarno ponašali. Nije se smelo mnogo govoriti, niti je bilo ikakvog kritičkog skenera, opozicije, istraživačkih medija ili društvenih mreža da pretresu slučaj. Možda tada ljudi i jesu bili relativno zadovoljni jer nisu ni mogli videti problem. Neznanje je blaženo.
Neki vole da slikovito nabrajaju firme i brendove iz doba SFRJ, ne obraćajući pažnju na osnovne činjenice iz prošlosti i sadašnjosti. Mnoge od najboljih firmi postojale su i pre SFRJ i nacionalizacija ih nije ugasila, već samo usporila. Iza većine poznatih socijalističkih brendova bilo je vrlo malo kreativnosti, a mnogo više uvoza tehnologije i odrađivanja radno-intenzivnog dela posla. I pored toga, sadašnja privredna slika bolja je od tadašnje. Samo u Srbiji, uz sve probleme koje ima, radi skoro pola miliona privatnih firmi, mnoge sa originalnim proizvodima i uslugama, koje izvoze mnogo više nego što su ti navodni giganti uspevali.
Vreme je da se raskrsti sa iluzijom da je jedna centralno ustrojena i državno kontrolisana privreda ikada mogla postići više nego što to mogu stotine hiljada inventivnih preduzetnika.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare