Piše Saša M. Stajić: Četiri jahača apokalipse

Kolumne 28. sep. 202109:08
Podeli:
Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Znate li da političari u Švajcarskoj imaju regularna zanimanja osim bavljenja politikom? Tamo zapravo nema političkih karijera. Pojedini ljudi vode zemlju određeno vreme, ali osim toga rade svoj posao nezavisan od poltike. Tako se izbegava korupcija, zaštita tuđih interesa i uvećavanje sopstvenog bogatstva na nedozvoljen način.

Srbija je onoliko daleko od Švajcarske koliko smo kao političko društvo udaljeni od švajcarskog modela. Možda nekim čudom i uspemo da proizvedemo svetski vredan sir, onaj iz Zasavice na primer, koji može da parira najčuvenijim švajcarskim sirevima, ali nema tog Aleksandra Vučića, Ivice Dačića, Aleksandra Vulina i brojnih drugih koji će politiku podrediti svom bazičnom zanimanju (ako ga imaju).

Jer, ovde pravnici, politikolozi, lekari i mnogi drugi ne mogu da računaju na plate merene u desetinama hiljada švajcarskih franaka mesečno, pa su prinuđeni da sistem prilagode sebi. I u tome im pomažu mediji, ucenjivanje ljudi radnim mestima, krađa na izborima bez ikakve kazne i crkva. Ne nužno tim redosledom.

Mediji su porobljeni. Osim onih par TV kanala, portala, dnevnih novina i nedeljenika, sve je njihovo, strogo kontrolisano i utegnuto na čuvenim kolegijumima gde se izvršavaju naredbe koje dolaze iz jedne glave. Matrica očuvana decenijama nikad nije šljakala podmazanije. Što čvršće držiš medije pod kontrolom, to ti je vlast stabilnija. A onda masovno ispiranje mozgova preko najgledanijih kanala spada tek u puku realizaciju. Patriotizam se opet sipa u traktor, ništa lakše nego prodati tu priču sluđenom narodu. Jer ankete kažu da se narod oduvek pali na to, a znamo ko pobožno veruje u ankete.

PROČITAJTE JOŠ:

Ljudi u strahu od gubitka posla, a tek oni bez posla, pristaju na nezamisliva poniženja, pokušavajući da potisnu stid pred pitanjem kako će svojoj deci objasniti zašto su dozvolili da tako nisko padnu. Mnogi su dovedeni pred svršen čin: ili si s nama i imaš koru hleba ili ideš na ulicu, pa šta ti bog da (a boga nema, dakle, ništa ne očekuj).

Kapilarni glasovi, bugarski vozovi, crni džipovi, ćelave nabildovane fizionomije, uterivanje straha u narod kome je partijski dobijena rabota poslednji egzistencijalni pojas za koji mogu da se uhvate, ukršteni s nesređenim biračkim spiskovima i RIK-om u kome sede njihovi ljudi, oduzimaju nadu svakoj opoziciji, čak i ovako nemuštoj i posvađanoj kao što je naša. Pravosuđe, naravno, slepo i nemo.

Konačno, crkva. Svi oni milioni evra stucani u bogomolje, popovi oslobođeni poreza za svoje aktivnosti i upravljanje zemljom i nekretninama kao da imamo državu u državi, dovoljno da se ne ponovi greška autokrate iz susedstva. Niko kome je do očuvanja vlasti ne ustaje protiv klera.

Samo u mojoj porodici dve sveže svršene zubarke planiraju svoje živote daleko od ove Nedođije. Svako od vas ima ili zna za neki sličan primer. Zlatno doba, osim u udarnim televizijskim terminima, slabo se zapatilo među narodom, pa nam gradske autobuse voze dede od 70 i kusur godina, jer mlađi odoše trbuhom za kruhom.

Nemam ni najmanju ideju kako srušiti ova četiri jahača apokalipse. A nemaju ni oni koji su plaćeni za to, pa umesto jedinstva i zrna razuma iz dana u dan demonstriraju nesposobnost i sujetu jaču od Zla protiv koga se bore.

Samo nam bog može pomoći. A boga, rekosmo, nema.

Komentari

Vaš komentar