11
Jedna niška studentkinja umetnosti je, inspirisana vladajućim kulturnim obrascem, pre desetak godina oslikala ikonu sa likom Svetlane Cece Ražnatović a sada je, izgleda, došlo vreme da se konačno i kanonizuje.
Pre toga je i sama, prema tvrdnji njenog advokata – koji je zatražio da se ne emituje epizoda dokumentarca „Junaci doba zlog“ u kojoj je ona predstavljena, inače sledi tužba – uradila pripremne radnje za beatifikaciju, zaštićujući „žig, lik i delo“. Eto, još samo da se nađe mesto u kalendaru i Ceca nacionale bi mogla i da se praznuje, a oni njeni najodaniji fanovi bi mogli taj dan da poste i upražnjavaju hodočašće do hrama u Ulici Ljutice Bogdana.
Pevačica je preko pravnog zastupnika „pripretila“ Televiziji N1 i produkcijskoj kući koja je napravila pomenuti serijal, u želji da sačuva idealnu sliku o sebi – koja je brižljivo i uz nesebičnu pomoć medija, stvarana decenijama – pokušavajući da spreči da se vidi ona druga, mračnija strana medalje na kojoj iznad njene glave ne visi oreol, već estradno-kriminalni bekgraund. Iz njega vire grozdovi lakih nota i teškog kalibra, muljanje sa fudbalskim transferima, druženje sa „lošim momcima“ i senka supruga koji je, uz pomoć napunjenog pištolja i dugih cevi, vedrio i oblačio u ono zlo Miloševićevo doba.
Ceca Ražnatović je devojka koja je prešla put od provincijskog turbo-folk „cvetka zanovetka“ do laskave titule „srpske majke“, otelotvorujući se kao nacionalna pevačka heroina koja je u stanju da ispuni Ušće i Marakanu i tužno srpsko srce. Okružena kičerskim luksuzom i praćena medijskom mašinerijom koja je uzdizala u nebesa – i njene suze padaju nagore – postala je problematični uzor mladim naraštajima, naročito devojkama, koje su u njoj videle recept za uspeh i sve ono što bi i one želele da budu samo kad bi mogle. Njene pesme su postale zamena za lektiru, njen izgled i transformacije uputstvo za dostizanje konačnog splavarskog imidža.
Istovremeno, otkako je došla pod udar zakona posle ubistva premijera Đinđića, Ceca je u neprestanom flertu sa aktuelnim vlastima, bilo da peva Koštunici na mitingu, čini plezir Palmi, poziva se na zavičajnog druga Ivicu Dačića ili je na neku svadbu u Laktašima prevozi helikopter Vlade Republike Srpske, gde u duetu peva sa Dodikom.
Osim u skupe toalete, zna da se zaogrne i u zastavu patriotizma, pa je tako u sebi objedinila čudesni miks estrade, političke moći iz drugog plana i nekog (para)patriotskog vajba, uživljavajući se u ulogu neprikosnovene nacionalne zvezde i van muzičke bine.
I sada ceo taj fantastični opus treba da upropaste neki zločesti novinari jednim „mrziteljskim“ filmom koji će izgrebati zlatni glamur sa nacionalne ikone ispod kog će se pomoliti ono što, zapravo, Ceca jeste: muzičko-estetski simbol jednog zaista zlog doba i njegovog kontinuiteta, žalobni molski odjek naših kolektivnih naricanja, ustupak šabanskom poimanju uspeha i matrica na kojoj pleše upušteno društvo.
Što bi sama rekla u jednoj svojoj pesmi – idealno loša. Ogledalo je to u kome mnogi ne bi hteli da se oglednu, jer je lakše i prijatnije živeti u laži uz pivo i jeftine refrene.
Zato bi Cecu trebalo staviti pod zaštitu države, a mogli bi i Acu Lukasa, da ne trpi književnost. A vi „filmadžije“, ostavite „lik i delo“, prikažite samo telo. I bez celulita, molim!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare