Piše Ranko Pivljanin: Laki je malo nervozan: Sedam dana do izbornog suda

Između ostalog, u medijsko-političkom galimatijasu, opervaženom nesnosnom galamom i neviđenim besom, u proteklih desetak dana pokušano je pridavljivanje redakcije našeg portala, ali i o tome se manje-više sve zna, pa ćemo ovde samo uknjižiti činjenicu da je jedna redakcija izdržala na braniku svoje profesije, držeći se hrabro, časno i jedinstveno. I ako nas, ne daj bože, „počiste“ ostaće zapisano da su u jednom zlom dobu i jednoj neravnopravnoj bici neki hrabri i pošteni novinari, fotografi i njihove kolege iz pomoćnih službi „pucali“ do zadnjeg metka sa njihovog Ljubinog Groba. Da malo parafraziramo poruku proletera Druge čete Trećeg bataljona IV bataljona crnogorske udarne brigade Vrhovnom štabu sa tog planinskog prevoja planine Zelengore tokom Bitke na Sutjesci: dok god budete čuli naš glas i čitali tekstove sa našim potpisima, medijski okupatori i njihovi kvislinzi neće proći.

A ako toga ne bude, vaše je pravo da nastavite da čitate ono što se na portalu bude emitovalo, a u novinama štampalo ili da obrišete aplikaciju, a na kiosk nastavite da idete po žvake i cigarete. Toliko o nama. Ovi koji su pokušali „desant“ na našu redakciju neka svoju istoriju pišu sami. Mi nemamo sumnju da ćemo na našu biti ponosni, oni neka vide šta će sa svojom i sobom u njoj. Ovo je, međutim, bilo samo jedno malo „puškaranje“. (Setiće se mnogi, naš veliki glumac i beogradski šmeker Dragan Nikolić imao je, svojevremeno, na ovu temu u bifeu Ateljea 212 vrlo duhovito objašnjenje, ali nije za citiranje.)

S druge strane, na mnogo većem „bojnom polju“ političke borbe koja se iz sata u sat zaoštrava odigrava se nešto mnogo veće i značajnije, sa ogromnim ulozima obe „zaraćene“ strane: jednoj su čip ostanak na slobodi, nezamisliv novac i privilegije, drugoj - budućnost. Prvi su u teškoj panici i stisci jer bez toliko toga mogu da ostanu, drugi su relaksirani i neopterećeni, jer nemaju štada izgube što već nisu izgubili u proteklih 14 godina vlasti ovih prvih. Oni mogu samo da dobiju.

Režim jednog čoveka grčevito pokušava da produži boravak na vlasti, a oni koji ga čine su svesni da više nikad neće imati priliku da je se ponovo dokopaju i u toj borbi ne biraju ni sredstva ni načine, autujući se do kraja. Njihov čelni čovek i jedini izborni adut tumara Srbijom sa svojim, sada već poslovičnim, autobuskim konvojem, razobručen, pogubljen, besan i razrogačenih očiju iz kojih viri ogroman strah. Ispucao je svu municiju - ona propagandna mu se sve više vraća kao bumerang - ostala mu je samo gola sila, ali ni u nju više nije siguran. U njegovoj glavi vlada nepojamna pometnja i konfuzija i on pokušava da napravi, po sebe, najbezbedniji ambijent u izbornoj noći kada namerava da uradi ono što je pre nekoliko meseci jasno formulisao rečenicom: šta ćete kada ja izađem i proglasim pobedu?

Njegov problem je što ni sam ne zna odgovor na to pitanje i to je kamen u njegovoj cipeli mnogo veći od onog sa kojim je „polemisao“ u dvorištu porodične kuće. Iz tog pitanja trakasto se širi desetine dilema - jedna od druge teža, problematičnija i neizvesnija. On sa vrhova televizijskih tornjeva preko kojih svakominutno emituje laž, manipulativne poruke, strah i podele, gleda u bezdan ponora koji je sam napravio, spreman da u njega gurne celo društvo i državu ukoliko bi to značilo kakav-takav njegov opstanak. Međutim, sa tih istih visina, sa užasom gleda, pobunjenu Srbiju, neke lepe, iskrene i ničim opterećene mlade ljude koji pešače zemljom, gleda kako ga na društvenim mrežama humorom i genijalnim porukama ta ista deca cepaju na froncle, anulirajući njegovu preskupu propagandnu kampanju i sluša neprijatno skandiranje iz sportskih sala na svoj račun. Shvata da ne može ništa logično da uradi, nema nijedan koristan kontrargument, nema ni vremena - može samo da otme, ali ne zna cenu tog čina.

Živi sopstvenu talačku krizu, ucenjen od svojih kriminalaca koji od njega očekuju siguran politički kišobran, unezvereno pogleduje u telefone, drhteći od bojazni ko ga, kada i sa koje adrese može nazvati i šta će mu reći, istovremeno ljut i pun nepoverenja i spram sopstvenog biračkog tela koje je, u očaju, pozvao da glasaju za njega, a ne za svoju decu i unuke. Pokvarenosti mu ne fali, ali moraš biti i u ozbiljnom deficitu razuma da takvu poruku pošalješ ljudima. On u ove izbore prvi put ulazi sa situacijom u kojoj bilans njegove dugogodišnje vladavine više nije argument i prednost nego veliki teret a naspram sebe ima ljude sa studentske liste koji nisu potrošili poverenje. Njegove velike poluge moći više ne mogu da proizvedu adekvatnu političku podršku. I dalje ima sve ono što bi mu u bilo kom trenutku ranije garantovalo apsolutnu pobedu: vlast, stranačku mašineriju, institucionalnu infrastrukturu, ogroman novac, medijsku nadmoć...Ima, dakle sve, osim onoga što se ne može narediti, kupiti ili prodati iz televizijskog studija – sigurnost u to da narod zaista misli onako kako mu se sugeriše da misli. Za njega je to užasavajuća okolnost.

Političar koji je siguran u pobedu obično objašnjava zašto će pobediti, a onaj koji u to nije siguran neprestano ponavlja i objašnjava da je pobeda gotova stvar. Vučić je znao kako bi sa opozicijom, ali nje više nema. Naspram njega stoji neuhvatljiva nepoznanica društvenog neraspoloženja i protivljenja koja mu se migolji godinu dana i koja je u paramparčad razbila njegov ustaljeni poredak. Stranke i njene lider možeš da razbiješ, možeš da ih potkupiš, pridobiješ privilegijama a onda ih marginalizuješ. Studenti, kao politička personifikacija narodnog i društvenog nezadovoljstva, nemaju centralu - niti je on umeo da im je nađe i nametne – i on nema gde da pošalje svoje „pregovarače“, kurire sa džakovima para, ili udbaše sa pretnjama.

Kandidati sa studentske liste ulaze u završnicu kampanje sa velikom prednošću i velikim dugom. Prednost im je što niko od njih nije potrošio ni minut, a ne godine vlasti, iza njih ne stoji bilans neispunjenih obećanja i što su uspeli da političku apatiju, taj Vučićev najveći komfor, zamene osećanjem da izbori, ipak, mogu imati smisla. Njihov politički kapital nije izgrađen na obećanjima da će sve rešiti, nego na uverenju velikog broja građana da se ovako više ne može, niti ima kud. Oni su postali postali prejaka politička činjenica koju više nije moguće ukloniti Vučićevim televizijskim monolozima.

S druge strane, na sebe su preuzeli ozbiljan dug i njihova politička budućnost im je pod paskom hipoteke koja traži da simboliku studentskog bunta i pokreta pretvore u politički ozbiljnu i odgovornu vlast. Zato se u nedelju neće samo brojati glasovi, već će se meriti granice jedne autokratske vlasti i stvarni domet jedne nade.