Piše Ranko Pivljanin: Obračun kod N1 korala - kako je Brnabićeva pala na ispitu

I šta smo to videli u tom čudu neviđenom koji se pod nazivom „Ana Brnabić na dušmanskoj televiziji“ odigravalo u četvrtak u prajm tajmu, rušeći sve rekorde gledanosti? Ako izuzmemo činjenicu da se sveta napredna Ana „ukazala“ u studiju N1 i da je profesorka Nikolić pristala da pokuša nemoguće i njoj nešto objasni, sve ostalo je bilo već viđeno i bez iznenađenja. Ana je govorila po zadatom „mesidž boksu“, pokušavala sa manipulacijama i kanfabulacijama, dok je profesorka, u retkim trenucima kada bi došla do reči, objašnjavala šta su to Ana i njeno napredno društvance uradili srpskom sistemu obrazovanja, šta im je namera u njegovom daljem urušavanju i kako je poslednji trenutak da se sa tim zločinom prekine. Ako je istinska ideja uredništva bila da građani vide i čuju kako izgleda razgovor o obrazovanju, onda su sagovornice dale jednu prilično neobičnu lekciju: o obrazovanju se najrečitije pričalo onda kada se o njemu nije govorilo. Jedna je branila bilanse vlasti, druga je branila Univerzitet i studentske zahteve. I obe su, svaka na svoj način, govorile iz svojih, dobro utvrđenih, rovova. Brnabićeva je u „borbu“ ušla sa poznatim arsenolom: šta je vlast uradila ( a po njoj je uradila sve najbolje), šta prethodnici nisu uradili ( a bolje što nisu, jer bi uradili sve najgore), ali iznad njihovih rovova je letelo pitanje-bumerang – šta to, zapravo, hoće i planira da uradi Studenstak lista. Sa Brnabićkinog stanovišta, ne od obrazovanja ( zabole njih za isto) nego sa njima, ako slučajno vlast i moć promene stranu.

Onda je stigla ona strašna rečenica koja je, poput gvozdenog malja pala na studijski sto i odjeknula etrom: „Ana, kažem vam kao profesorka, pali ste ispit, Vidimo se u oktobarskom roku“. Ona je došla i kao završni udarac ali i kao rezime same debate koja se pretvorila u školsko propitivanje, gde je svaka strana sebe doživljavala kao profesora, a protivnika kao đaka, s tim što je samo jedna od njih zaista bila profesor. Ako ćemo iskreno, publika ili onaj deo nje koji nije stao pred televizor u očekivanju spektakla, već da čuje neki program i rešenje dobila je onaj čas razrednog starešine na temu „Ko je kriv što nam je razred ovakav?“

I tu je, možda, najveća ironija ovog duela. Univerzitet, kroz usta prof. Nikolić, govori vlasti da je pala na ispitu, vlast kroz usta Brnabićeve poručuje Univerzitetu da je izgubio pravo da ispituje, a između njih se meškoljio obrazovni sistem, kao onaj đak u poslednjoj klupi koji čeka da se odrasli prestanu svađati ili da zvoni pa da vidi šta mu je dalje činiti,

Gledali smo dve suparnice koje sa dijametralno suprotnih pozicija demonstriraju potpuno različite poglede na univerzitet i obrazovni sistem. Gledali smo i slušali dve verzije stvarnosti između kojih je ostao univerzitet i sve ono što mu se događa, kao pacijent između dva lekara koji se spore oko dijagnoze dok on umire na stolu.

Ako se vratimo na teren glavne teme, „ispitno pitanje“ ovde nije bilo, ili barem nije trebalo biti, ko će koga nadgovoriti i poniziti, a u „N1 amfiteatar“ su obe strane došle sa već položenim ispitom i sa motivom da utvrde kako je ona druga strana pala. A pitanje je bilo mnogo jednostavnije: šta ćete vi uraditi kada se kamere pogase? Na to pitanje, čini se, nismo dobili jasan odgovor.