Piše Ranko Pivljanin: O „zavičaju“ Ivice Dačića

Mislieći, pri tom, na skupštinske klupe u kojima će naredne dve godine - na koliko je Gospodar oročio cirkus od vlade koji će, valjda, sklepati ovih dana ako mu ne iskoči nešto preče – izigravati davača reči Marjanu Rističeviću, Aleksandru Martinoviću, svojim podguznim muvama i ostalim divnim stvorenjima uvek spremnim da pomognu RTS-u da i on ima rijaliti program. A Ceca će: Ivice, pobogu, šta to pričaš, pa mi smo iz Žitorađe.Šta je pesnik, to jest pevač hteo da kaže? Ništa, samo je pokušao da na šalu okrene tužnu zbilju u kojoj ga je vlasnik njegovog političkog opstanka – neki bi rekli i slobode - degažirao iz izvršne vlasti u stolicu Maje Gojković da se tamo malo igra parlamentarizma sa Vučićevom kimdžongunovskom većinom, spremnom da izglasa i da je zemlja ravna ploča ako se ovaj, kojim slučajem, prikloni pobornicima ove teorije koji su mu, inače, trenutno najveći protivnici.Bilo je dirljivo ali mnogo više tugaljivo, pa i teško gledati i slušati ( čak i kad je neko kao Dačić u pitanju) kako ovaj kameleon srpske politike - koji se, sa gipkošću vidre i lukavošću lisice, po njoj vrzma punih trideset godina – teši i hrabi tako što sopstvenu detronizaciju predstavlja kao avanzovanje i uspeh, u dubini bića potpuno svestan da su mu doturene/poturene stepenice sa kojih može dohvatiti samo ono zeleno grožđe od kojeg trnu zubi.Pa veli kako je biti predsednik Skupštine čast, da je to drugo mesto po moći u državi (skupštinski zidovi se još smeju) i „visoka dužnost“, te to je njegov „povratak kući“ gde će da pomogne „skupštinskom ugledu, integritetu i dostojanstvu“ ( čuje se i grohot Rosandićevih konja) objašnjavajući kako mu je drago da su za njega glasali i „Broz i Kralj“.( Ovo sa Brozom i kraljem je jasno samo njemu, ako je i njemu.)Prava istina je da se Dačiću dogodilo ono što je u praksi njegovih komunjarskih prethodnika u pokojnoj Jugoslaviji bilo formulisano kao „delegiranje u savezne organe“. Naime, to je značilo samo jedno: kada bi u republičkim vrhuškama, gde je stolovala istinska vlast, neki kadar postao višak, oni su ga slali u Federaciju gde je imao političko uhleblje ali bez stvarne moći. Taj mučenik bi tamo, sve okićen zvučnom funkcijom i velikim položajem ali amputiranog uticaja, vegetirao u nadi da će možda opet vaskrsnuti i biti u prilici da vedri i oblači ili se mirio sa sudbinom i tavorio, odbačen, izopšten i, vremenom, zaboravljen.Bila je to neka vrsta političkog lapota koja se sada desila i Ivici Dačiću, samo što je za tu „egzekuciju“ iskorišćena Skupština u kojoj mu je pružena iluzija da i dalje vlada i da se za nešto pita a, u stvari posao će mu biti da savatava poslanike po skupštinskim aulama i restoranima kad treba izglasati kakav zakon ili uredbu koji su stigli „odozgo“ i da im uključuje/isključuje mikrofone – a pitanje je koliko će i na tom dugmetu imati autonomiju.Možda bi, da je ovde na delu istinska demokratija i da je Skupština ono što na papiru stoji da jeste, Dačićeva nova funkcija i bilo od značaja i ugleda ali u postojećem poretku stvari gde je pretvorena u pukog aklamativnog izvršioca jedne političke volje ona je, da parafraziramo Žana Bodrijara, simulakrum simulakruma i prazna ljuštura bez sadržaja.Zna dobro stari politički lisac Dačić da je ovo postavljenje umotano u celofan Danajskih darova i da je politička šamarčina od strane jurodivog i nepredvidivog uzurpatora svih mogućih vlasti ali još bolje zna i oseća da nije vreme niti je u poziciji da se vrpolji i džilita, jer bi to tek moglo da ga košta. Osim toga, kad god je bio u dilemi uzmi ili ostavi, Dačić nikad nije ostavljao.Naravno, to ne znači da će ovo poniženje prihvatiti kao gotovu stvar i da, prvom prilikom, neće pokušati da se revanšira i osveti, ali dok mu se ta prilika ne ukaže on će pričati priču o časti koja mu je ukazana i „povratku u zavičaj“.Svakako je bolje za zavičaj proglasiti zgradu na Trgu Nikole Pašića sa „lezi lebu da te jedem“ mogućnošću, nego se tupim kopljem zaleteti na vetrenjače Vučićevih i Aninih vetroparkova i rizikovati da se zaista nađeš u Žitorađi iz koje si jednom pobegao. Nego, proveride, Dačiću, radi li ono zvonce i drži na oku Rističevića. Ako Vučiću dune, taj bi vrlo lako mogao da te zameni a kad onda počneš da pričaš kako je potpredsedničko mesto „čast“ i „visoka dužnost“ u to ti više neće poverovati ni Đorđe Milićević.