3
Uzalud je pitanje šta je sa ovim narodom? Izgleda da kompletan uvid u kolektivnu anamnezu puka ima jedino Aleksandar Vučić koji je specijalizovao vladanje njime, zaseo mu na ramena i još ga ubedio da nije teret već ono bez čega se ne može hodati putevima bolje budućnosti i apsolutnog prosperiteta. Koje je, naravno, lično zamislio, projektovao, asfaltirao, pa je red i da ih svečano otvara.
I evo ga u subotu na trakama trase auto-puta Ruma- Šabac, sa vetrom u kosi i Goranom Vesićem na ramenu u lakom petingu sa okupljenim narodom koji se, ushićen zbog silaska božanstva među njih, male i nedostojne, poređao duž kolovoza pa izražava divljenje, nutka ga darovima, pravi selfije, a vrhunac opšte frenezije bio je poetski izlet jedne žene, koja je ugrabila priliku da lično predsedniku odrecituje pesmu spevanu u njegovu čast. Ovo je deo recitala, koji smo mogli da gledamo i slušamo uživo, zahvaljujući „našem pravu da znamo sve“ pa i ono što bi bilo uljudno i poželjno preskočiti.
„…Al dobrota vaša sada, cenjena mora biti, jer sve kažete narodu svom i nikom nište nećete skriti.
Moja je želja veoma skromna, jer ja sam samo žena mala,
al predsednik sve postiže, to su njegova zalaganja dala.
Nije lako predsednik biti i svakom želju ispuniti. Zato cenim predsednika svog, njemu je uspeh dao bog.
Neka ga čuva veliko ime i neka uspeh ide sa njime…
Ne skidam nikad osmeh moj, jer, ipak, je on predsednik moj…“
Nije mi namera da ismevam taj predškolski rad i omalovažam napor njegove autorke, tim pre, što odrecitovani uradak izlazi iz nadležnosti književne kritike i zalazi u oblast socijalne psiho(pato)logije kao izraz pogrešne i opasne ljubavi i jeftinog i banalnog idolokoplonstva. (Mada sam se, grešna mi duša, slušajući taj galimatijas,
setio one teorije o kraju poezije i pomislio kako je nepravedno da izdiše baš na ovakav način.)
Hteo sam reći kako je to nepovezano silovanje rima samo jedan rukavac učinka užasne propagande koja je, okolo ispirajući mozgove, i u glavi sirote žene pobrkala
prioritete, pa umesto da smišlja stihove unucima, ona ispevava panagerik političkom predatoru koji je, u osvit još jednih izbora, krenuo u novu hipnotizaciju biračkog tela.
Ona peva čoveku zbog koga hiljade baka i deka – kako im on snishodljivo tepa, udvarajući se njihovom palcu i kažiprstu ne bi li olovkom koju će držati na izborima,
zaokružili njegovo ime – rođendane svojih unuka proslavljaju preko skajpa i vajbera.
Ona to čita, nesvesna blamaže kojoj se samoizložila, on to strpljivo sluša, znajući dobro u svojoj političkoj pokvarenosti, da će korist od patetičnog recitala biti veća od štete koju će napraviti moguća sprdnja sa istim. On, svakako, ne računa na glasove „skerlića“ i „dučića“, njegov politički profesionalizam upravo udara i oslanja se na ono amatersko i nekritičko kod ljudi, pa zašto to ne bi bili i zbrdazdolisani stihovi. U tom, brižljivo gajenom odnosu, nema mesta
racionalnom i realnom promišljanju stvari koje bi čoveka u plavom žaketu očas napravilo golim carem.
Da je tako nešto moguće, ne bismo ga, takođe, neki dan gledali po Kovilovu kako jede slaninu, meša gulaš, pijucka rakiju, tura ličku kapu na glavu u nekoj proslavi
Krajišnika, jer bi, makar i neznatan racionalni otklon, tim ljudima otvorio oči. I ne bi u njemu videli spasitelja, već bitnog
šrafa politike koja ih je ostavila bez zavičaja i dovela u razna kovilova, busije i ledine. Kao da se, nesvesno, taj tračak relativizovanja faraona oteo i podrinjskoj
pesnikinji koja u poslednjem stihu svoje pesme kaže: „jer on je, ipak, predsednik moj“. Međutim, to „ipak“ je neznatnost nedovoljna da napravi kritičku distancu i
ostaje samo izraz poetske, a ne istinske slobode, nedovoljan da abolira sve te ljude koji već deceniju oberučke nose carsku nosiljku na svoju štetu, a da toga nisu svesni ili ne žele to da vide i priznaju.
Do njih ne dopire misao mudrog Džordža Orvela da „Narod koji bira korumpirane političare, varalice, lopove i izdajice nije žrtva nego saučesnik.“ Pevajte mu onda, šta drugo da vam kažem.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare