Mirdita, laku noć - svinjske i usijane glave: Piše Ranko Pivljanin

Neka je i srce na mestu zavetničkoj ministarki, neka je, na radost omladine Novog DSS-a, sačuvana i nevinost „metapravne norme Ustava“, čuvene preambule, neka su i desničarski huligani dobili svojih pet minuta za izliv patriotizma i mafijašku poruku organizatorki Festivala u vidu pretećeg pisma i odsečene svinjske glave, neka je i vlast pokazala snagu pravne države... Nema ko nije „profitirao“ neko veče u Dobračinoj ulici ispred Dorćol placa, samo su pamet i budućnost izgubili.

Upleteni u nerazmrsive aporije sopstvenih nedoslednosti iskalili smo bes na nekom mladom svetu koji je imao nameru da se druži i upozna i zapratili ih preko administrativne linije kao da su u tim autobisima bili sve sami veterani OVK, sledbenici Kurtija i Tačija i propagatori Prizrenske lige. I šta smo time dobili i šta smo poručili?

Nismo dobili ništa, osim što smo i na ovom primeru produbili, ionako ogroman jaz između dva naroda, i od nekolicine mladih ljudi koji su sutra mogli biti, barem neki, mostić između nas, napravili, u najmanju ruku, podozrivce koji će pomisliti: ovi nas, zaista, očima ne mogu da vide. Od potencijalnih sutrašnjih sagovornika i zagovornika normalnog života, dobili smo potencijalne neprijatelje. Umesto da se vrate sa pozitivnim i zdravim utiscima, kao poklon poneli su knedlu u grlu, a na Kosovu će ih sačekati njihovi ekstremisti da im kažu: tako vam i treba kad ste išli u Beograd koji nam ne misli ništa dobro. Što nije tačno, jer Beograd nije ni vlast ni bukači koji su prekinuli događaj, kao što ni Albanci nisu sve sami đavoli koji žive isključivo od mržnje prema Srbima i da bi mrzeli Srbe.

Dali smo za pravo i sopstvenim i tamošnjim budalama, umesto da smo te mlade ljude dočekali i ispratili kako treba i kako naša tradicija nalaže i pokazali da smo istinski veliki. Ovako je ispalo da je naše čuveno gostoprimstvo, kojim se busamo u grudi, samo prazna priča, da je selektivno i neiskreno.

Četvrt veka je prošlo od rata, deca koja su tada rođena, i Srbi i Albanci, su momci i devojke koji su odavno svoji ljudi i nenormalno je i grehota da i oni žive u toksičnoj atmosferi međusobne mržnje, neraščišćenih računa i sanjanja osvete.

Mogu da se sastaju Kurti i Vučić, koji očima ne mogu da se vide a, zapravo, hrane jedan drugom nasilne vlasti, a ne mogu neki Petar i Azim ili Ajljina i Biljana.
Mogu da se po Srbiji voze automobili sa kosovskim tablicama, u kojima može biti i neko ko je nekad i pucao na Srbe, a ne mogu s mirom doći deca koja nisu nikome nažao učinila.

Mogu da sarađuju srpski i albanski kriminalci, a ne mogu, i to jednom godišnje, da se sastanu obični mladi ljudi da razmene iskustva i mišljenja. Da je sreće i prilike sastajali bi se i družili svakodnevno i oni bi, pre svih predstavnika, posrednika, takozvanih dijaloga i jalovih sporazuma sami, po prirodi stvari, izbrisali granice na Jarinju i Brnjaku i našli neki modus operandi života na ovom ukletom Balkanu. Koliko god idealistički i naivno zvučalo, to je jedini ispravan put do mira, sve ostalo je lagerovanje municije za buduće sukobe.

I albanske i srpske političke elite zanima samo teritorija, i to, ako je ikako moguće, bez onih drugih na njoj. I kad mladi „deesesovci“ kažu da oni „podržavaju kulturnu razmenu između dva naroda, a ne između Srbije i Kosova“ oni, implicitno, zalaze u sklisko područje „krvi i tla“ koje na Kosovu, trenutno, realizuje Kurti. A naši „kurtiji“ čekaju svoj trenutak, da uzvrate. I tako na smenu, dok se ne istrebimo u toj masovnoj krvnoj osveti, a sve je manje i jednih i drugih. Pa, jesu li ovi što su pozvani i došli bili Marsovci ili pripadnici upravo albanskog naroda ili oni misle na neke druge Albance koji bi bili po našim uzusima?

Jednom lepo reče Dritan Abazović: Srbi i Albanci su pokušali sve osim pomirenja. Što im to branite?