Piše Ranko Pivljanin: Hoće li skoro vlada?

Danas je tačno mesec dana kako su bili parlamentarni izbori, najizvesniji a, bogami, i najbesmisleniji u novijoj istoriji. Pobedio je Aleksandar Vučić koji je za svoju partiju osvojio fantastičnih 188 mandata, što znači da ima apsolutnu skupštinsku većinu za izbor nove vlade, ali nje nema niti joj se naziru obrisi.

Postoje, dakle, svi uslovi da se brzo dođe i do novog saziva parlamenta i do vlade, zapelo je, izgleda, kod volje onog koji o svemu odlučuje, pa će ova stvar da se rasteže kroz dugo pandemično leto. Vučić nonšalantno poručuje biće u zakonskom roku, možda u avgustu, možda u septembru, biće kad bude, faktički može i u novembru. Nešto kao u onom šlageru Željka Samardžića: u oktobru, biće u novembru, u novembru, biće u decembru…

Zakonski stvar stoji ovako: Skupština je dužna da se formira mesec dana od dana proglašenja konačnih rezultata izbora a njih smo dobili pre pet-šest dana, dok je zakonski rok za formiranje vlade 90 dana od konstitisanja skupštine. Prema tome, oni koji umiru od radoznalosti da vide ko će biti nova Ana Brnabić, da li će Vulin nastaviti da komanduje vojskom u ime Vrhovnog komandanta i hoće li Nebojša Stefanović bez borbe predati policijsku palicu ima da se načame čekajući. Velikom meštru se, očigledno, ne žuri a zašto tačno zna on, mi obični smrtnici možemo samo da nagađamo.

Pretpostavka broj jedan: vlada je nebitna, šta će nam (mu), kad se on ionako za sve pita i o svemu odlučuje. Ako ćemo da cepidlačimo po slovu zakona, Ana Brnabić i društvo se lažno predstavljaju još od 3.juna kada je istekao mandat skupštinskom sazivu izabranom 2016. godine. S obzirom da mandat vlade traje do isteka mandata Narodne skupštine koja je izabrala (Član 128. Stav 1. Ustava Republike Srbije) mi smo bez vlade već mesec i po dana. I? Who’s care, što bi rekli Englezi.

U suštini, isto će nam biti sa novom kao i sa ovom vladom kojoj je istekla registracija. Hoće nama, ali neće onima koji bi da zadrže sinekure a tek onima koji grozničavo i u niskom startu čekaju u predvorju da zauzmu mesta tih koji će morati uz i niz Nemanjinu. Živi nisu ni jedni ni drugi, biće im ovo najduža tri meseca u životu.

Tu dolazimo do pretpostavke broj dva: Vučićevo razvlačenje kora je njegov manevar kojim ispipava puls svojih pretorijanaca da vidi ko je vera a ko nevera, kome kako radi mehanizam za navijanje i koje će mu pregrupisavanje biti najviše od koristi. Ima u svemu tome i dobre doze sadizma vlasnika njihovih političkih sudbina koji se perverzno naslađuje nad njihovom strepnjom – ne mogu oni njega toliko voleti ( i mrzeti) koliko on njih može prezirati.
Pretpostavka broj tri: stvari oko Kosova se opasno ubrzavaju i sve liči da bi u vrlo kratkom roku (Kosovski dnevnik Koha Ditore piše da će već u četvrtak tehnički timovi u Briselu utanačiti konačan sporazum između Beograda i Prištine) moglo doći do „rešenja“ sa nekim pečatom konačnosti a ono, kakvo god bilo, ovde nikog neće obradovati.

Iako bi bilo logično i normalno da takav trenutak Srbija sačeka u punom kapacitetu zakonodavne i izvršne vlasti, Vučiću – koji je sebe isturio i ovlastio kao jedinog pregovarača u ime srpske strane – više odgovara da se ta žaba „proguta“ u limbu institucionalnog vakuuma i pandemijske psihoze. Vlada koja ne postoji ne može pasti, a do septembra ko živ, ko mrtav.

Tako da će nam se vlada rađati onako kako je Đekna umirala: natenane, sa neizvesnim terminom.